Ne­ke od naj­jed­no­stav­ni­jih pri­ma­ma ko­je u kuć­nim uslo­vi­ma mo­že­mo br­zo i bez mu­ke na­pra­vi­ti od sve­ga ne­ko­li­ko la­ko do­stup­nih sa­sto­ja­ka mo­gu bi­ti ve­o­ma pri­vlač­ne za ri­bu i sa­svim do­volj­ne za po­tre­be re­kre­a­tiv­nog ri­bo­lo­va. Šta­vi­še, pre će­mo do uspe­ha sti­ći ko­ri­ste­ći naj­jef­ti­ni­ju, od ba­zič­nih kom­po­nen­ti sa­či­nje­nu sme­su, ko­ja je od­go­va­ra­ju­će le­plji­vo­sti, gra­nu­la­ci­je i spe­ci­fič­ne te­ži­ne, ta­ko da sti­že na že­lje­no me­sto i rav­no­mer­no i pra­vo­vre­me­no se otva­ra na dnu, ne­go na kva­li­tet­nu i sku­pu hra­nu ko­ja ni­je pri­pre­mlje­na i pre­zen­to­va­na na od­go­va­ra­ju­ći na­čin. Sve to, što je odav­no po­zna­to, pro­ve­rio sam po­sled­njih ne­de­lja u dva na­vra­ta.

Iako na­sto­jim da gra­blji­vi­ce u sva­koj kon­kret­noj si­tu­a­ci­ji lo­vim naj­pri­mje­re­ni­jom teh­ni­kom i mam­cem, tek sam pro­šle go­di­ne po­čeo da in­ten­ziv­ni­je upra­žnja­vam i si­ste­mat­ski pro­u­ča­vam lov smu­đa mu­va­njem, tj. po­vla­če­njem ži­vog ili mr­tvog ke­de­ra. Taj ve­o­ma efi­ka­sni, ali pri tom iz­u­zet­no sup­ti­lan na­čin pe­ca­nja ne­u­pu­će­ni­ma dje­lu­je ve­o­ma jed­no­stav­no, ali za­pra­vo ima mno­štvo va­ri­ja­ci­ja i zah­ti­je­va od ri­bo­lov­ca da do­bro sklo­pi po­ve­li­ki mo­za­ik ele­me­na­ta ka­ko bi po­sti­gao mak­si­ma­lan efe­kat u da­tom mo­men­tu.

K

ra­jem av­gu­sta, kao i sva­kog le­ta, jed­nu ce­lu ne­de­lju odvo­jio sam za ri­bo­lov na Dri­ni kod Bo­ri­ne, niz­vod­no od Zvor­ni­ka, na te­re­nu na ko­me sam od­ra­stao i pr­vi put za­ba­cio. Zna­ju­ći ko­li­ko če­sto vo­do­staj va­ri­ra (zbog ra­da hi­dro­e­lek­tra­na), što se uve­li­ko od­ra­ža­va na ape­tit ri­ba i nji­ho­vo kre­ta­nje, na­dao sam se da će bar 2-3 da­na uslo­vi bi­ti po­volj­ni za lov krup­ne mre­ne, ko­joj sam pla­ni­rao da se po­sve­tim. Ve­li­ke ri­be, naime, hra­nje­nom me­stu pri­la­ze i na nje­mu poč­nu da jedu slo­bod­ni­je tek po­sle ne­ko­li­ko da­na, ta­ko da su šan­se za br­zi uspeh sim­bo­lič­ne čak i ako na pra­vom me­stu ko­ri­sti­mo do­bro pri­pre­mlje­nu sku­pu hra­nu (a vi­deo sam do­sta ri­bo­lo­va­ca ko­ji mi­sle da je je­di­no ce­na pri­ma­me bi­tna za postizanje dobrih rezultata u lo­vu mre­ne i dru­gih mir­nih vr­sta, što je pot­pu­no ne­tač­no).

Z

a­hva­lju­ju­ći obil­nim ki­ša­ma, Ti­sa je u pro­le­će iz­ra­zi­to na­do­šla, is­pu­ni­la ku­bi­ke i omo­gu­ći­la us­pe­šan mrest svih vr­sta ri­ba. Me­đu­tim, po­tom je po­če­la ve­o­ma br­zo da se po­vla­či – ni­vo joj je pao čak če­ti­ri me­tra za me­sec da­na. U tom pe­ri­o­du po­ja­vi­li su se mi­li­o­ni ko­ma­ra­ca, a ri­bo­lov sa oba­le ote­ža­va­lo je i bla­to, zbog ko­ga se mno­gim iz­gled­nim po­zi­ci­ja­ma kop­ne­nim pu­tem ni­je mo­glo pri­ći, pa ve­ći­na onih ko­ji ne­ma­ju ča­mac ta­da ni­je ni pe­ca­la na ovoj re­ci.

Tog av­gu­stov­skog po­ne­delj­ka, u ka­sno po­pod­ne, či­ka Ra­ša, naš mla­di ko­le­ga Vuj­ke i ja, prem­da u ko­li­ma pu­nim opre­me, ve­o­ma smo br­zo sti­gli do Mar­ko­vač­kog je­ze­ra, ko­je se na­la­zi ne­da­le­ko od Mla­de­nov­ca. Na­da­li smo se da ri­bo­lo­va­ca ne­će bi­ti pre­vi­še, s ob­zi­rom na po­če­tak rad­ne ne­de­lje, ali još dok smo is­to­va­ra­li pri­bor i opre­mu shva­ti­li smo da su na­še že­lje jed­no, a re­al­nost ne­što sa­svim dru­go – gu­žva je bi­la to­li­ka da bi ne­ko ne­u­pu­ćen vr­lo ve­ro­vat­no za­klju­čio da je vi­kend.

Ve­ći­na se na­ših va­ra­li­ča­ra u dru­goj po­lo­vi­ni go­di­ne lo­­vu štu­ke po­sve­ću­je tek na­kon pr­vog ja­čeg je­se­njeg za­hla­đe­nja, po­sle kog sit­na ri­ba po­či­nje da se po­vla­či ka du­bljim me­sti­ma, a ta gra­blji­vi­ca znat­no ak­tiv­ni­je da se hra­ni. Me­đu­tim, ne­ret­ko štu­ka pro­ra­di čim no­ći po­sta­nu ma­lo du­že, tj. već od sredine le­ta, na­ro­či­to na te­re­ni­ma sa iole ve­ćom du­bi­nom, tj. sa ko­li­ko-to­li­ko sve­ži­jom vo­dom. To na naj­bo­lji na­čin po­tvr­đu­ju ulo­vi ko­je su to­kom dru­ge po­lo­vi­ne av­gu­sta ostva­ri­va­la mo­ja bra­ća Bo­jan i Mi­lan Sto­ji­će­vić na Ko­sto­lač­kom ka­na­lu. Prem­da on me­đu štu­ko­lov­ci­ma ni­je ni iz­bli­za ta­ko po­pu­la­ran kao obli­žnji Ko­sto­lač­ki du­na­vac ili Šu­ga­vi­ca, u nje­mu ima le­pih ri­ba, pa i pra­vih ka­pi­tal­ki.

Ka­da me je u pe­tak, 30. av­gu­sta uju­tru, te­le­fo­nom po­zvao Sa­ša Ja­ko­vlje­vić iz po­ža­re­vač­ke rad­nje Kod dva so­ma i re­kao mi da je prethodne noći na Ve­li­koj Mo­ra­vi uhva­ćen ša­ran te­žak pre­ko 30 ki­lo­gra­ma, naj­pre sam po­mi­slio da se moj pri­ja­telj ša­li, a za­tim smo obo­ji­ca za­klju­či­li da je ri­ba ve­ro­vat­no iz­me­re­na u li­bra­ma i da za­pra­vo ima »sve­ga« pet­na­e­stak ki­la.

– Ne bi bi­lo pr­vi put da lju­di pod na­le­tom adre­na­li­na ne pri­me­te da im je elek­tron­ska va­ga po­de­še­na na li­bre a ne na ki­lo­gra­me – re­kao sam svom ime­nja­ku i na to­me se sve za­vr­ši­lo.

Pre­ži­na »dača san­de­ro« bi­la je tog pet­ka po­ pod­ne na­pu­nje­na pri­bo­rom i opre­mom kao da ide­mo na tro­ne­delj­nu eks­pe­di­ci­ju na ne­ko­li­ko vo­da raz­li­či­tog ti­pa, a ne na dvo­dnev­no pe­ca­nje na sa­mo jed­nom je­ze­ru. U pr­tlja­žni­ku i na zad­njem se­di­štu našlo se mesta za šest šta­po­va sa ma­ši­ni­ca­ma i če­ti­ri-pet tor­bi sa gar­de­ro­bom, va­ra­li­ca­ma i ko­je­ka­kvim sit­nim pri­bo­rom, kao i za ve­sla, se­di­šte, ku­ti­ju sa dr­ža­či­ma za šta­po­ve i dru­gu do­dat­nu ope­mu za ka­jak. Iako se uglav­nom tru­dim da ogra­ni­čim ko­li­či­nu stva­ri na mi­ni­mum, ovo­ga pu­ta ni­sam bio na­ro­či­to ra­ci­o­na­lan, ne sa­mo za­to što sam znao da na Vla­sin­sko je­ze­ro ide­mo sa­mo nas dvo­ji­ca, te da će u ko­li­ma bi­ti vi­ška pro­sto­ra, ko­ji je šte­ta ne is­ko­ri­sti­ti, već i zbog dve­ju spe­ci­fič­no­sti te pla­nin­ske aku­mu­la­ci­je, ko­je ne do­zvo­lja­va­ju čo­ve­ku da u ri­bo­lov na nju, ma­kar i na sa­mo ne­ko­li­ko sa­ti, kre­ne sa jed­nom tor­bi­com na ra­me­nu.

Opo­vač­ki du­na­vac, uda­ljen dva­de­se­tak ki­lo­me­ta­ra od Be­o­gra­da, i da­nas je kult­na vo­da za pre­sto­nič­ke ri­bo­lov­ce, po­go­to­vo one sta­ri­je, ko­ji su do pre ne­ku de­ce­ni­ju na njoj ma­sov­no lo­vi­li ša­ra­na, štu­ku, ba­bu­šku, so­ma, ban­da­ra i be­lu ri­bu. I ja po­vre­me­no idem na tu sta­ja­ći­cu, a ovog le­ta sam pla­ni­rao jed­nu ozbilj­ni­ju kam­pa­nju, sa ne­ko­li­ko da­na pret­hod­nog pri­hra­nji­va­nja, bu­du­ći da iz sko­ra­šnjeg is­ku­stva znam da ta­kav pri­stup mo­že da­ti do­bar re­zul­tat – u ju­lu 2011. go­di­ne sam, na­i­me, po­sle pet da­na pri­pre­me me­sta za 6-7 sa­ti na udi­ci imao 12 ša­ra­na, od ko­jih sam, pe­ca­ju­ći u lo­kvanj­skom po­lju naj­lo­nom od sa­mo 0,16 mm, iz­va­dio osam (i sve ih vra­tio na­kon sli­ka­nja).

Foto: D. Jovanović, Dušan Stojadinović

Po­slije šest da­na in­ten­ziv­nog ri­bo­lo­va na ri­bom pre­bo­ga­tim te­re­ni­ma oko Ve­ster­vi­ka, Du­le­ta, Go­ra­na i me­ne če­kao je ma­li od­mor, bu­du­ći da smo ta­ko is­pla­ni­ra­li ovaj put da na­red­na dva da­na pro­ve­de­mo u obi­la­sku Stok­hol­ma i dru­že­nju sa pri­ja­te­lji­ma iz rod­nog kra­ja ko­ji ži­ve u tom dvo­mi­li­on­skom ve­le­gra­du.