Is­ku­sni ri­bo­lov­ci od­lič­no zna­ju da ni­je ret­kost da se na te­re­nu bo­ga­tom ri­bom mo­ra mno­go po­tru­di­ti da bi se lo­vi­lo vi­še ri­be ili krup­ni­ji ko­ma­di. Oni ko­ji­ma su ta­kve si­tu­a­ci­je po­se­ban iza­zov eks­pe­ri­men­ti­sa­njem i kon­ti­nu­i­ra­nim ak­tiv­nim pe­ca­njem tra­že pra­vi pri­stup, a ka­da ga na­đu bi­va­ju na­gra­đe­ni nat­pro­seč­no do­brim ulo­vom

Ni­je la­ko lo­vi­ti gra­blji­vi­ce raz­li­či­tih ve­li­či­na i na­vi­ka u si­tu­a­ci­ji ka­da ne­ki pri­stu­pi naj­če­šće do­no­se ri­be ko­je su tre­nut­no u za­bra­ni, dru­gi ni­su in­te­re­sant­ni vr­sta­ma ko­je se tre­nut­no sme­ju pe­ca­ti ali ni­su na­ro­či­to ras­po­lo­že­ne za je­lo, a tre­ći iz ra­znih raz­lo­ga ni­su pri­men­lji­vi ta­mo gde zna­mo da ima ak­tiv­nih pre­da­to­ra. No, uz ma­lo pri­la­go­đa­va­nja i tru­da i za to se mo­že na­ći re­še­nje

Iako u mno­go če­mu su­per­i­or­na u od­no­su na kla­sič­no du­bin­sko pe­ca­nje, fi­der teh­ni­ka ni­je sve­mo­gu­ća. To se po­ka­za­lo i ovog pu­ta na Gru­žan­skom je­ze­ru, ka­da je naš sa­rad­nik re­še­nje za če­ste gu­bit­ke krup­nih ba­bu­ški, zbog ula­ska u gu­stu tra­vu, na­šao u za­me­ni mo­der­nih hra­ni­li­ca kla­sič­nim i odav­no (ne­pra­ved­no) za­po­sta­vlje­nim

Ka­da je čuo da se na Ta­mi­šu kod Glo­go­nja iole krup­ni­je je­din­ke ma ko­je vr­ste na fi­der tre­nut­no ne mo­gu pe­ca­ti zbog na­je­zde sit­ne ri­be, is­ku­sni fi­de­raš je bez raz­mi­šlja­nja oti­šao baš ta­mo, mo­ti­vi­san da na­đe re­še­nje tog pro­ble­ma. I u to­me je us­peo, pro­šav­ši bo­lje ne­go što je oče­ki­vao

Či­nje­ni­ca da je sta­rih Ru­žnih pa­či­ća u ku­ti­ja­ma ri­bo­lo­va­ca sve ma­nje, jer se ta le­gen­dar­na va­ra­li­ca odav­no ne pra­vi, na­ve­la je na­šeg sa­rad­ni­ka da po­tra­ži pla­stič­ne »dvoj­ni­ke« po iz­gle­du i ra­du, te da pro­ve­ri mo­že li se po­toč­na pa­strm­ka i nji­ma uspe­šno lo­vi­ti kao le­gen­dar­nom va­ra­li­com Ča­ča­ni­na Ace Ve­se­li­no­vi­ća

Pro­men­lji­vo vre­me, do­sta pa­da­vi­na i hla­đe­nje vo­de uči­ni­li su da pro­leć­na se­zo­na na na­šim ve­li­kim re­ka­ma do­bro oka­sni. Ne­ke vr­ste još ni­su po­če­le da ra­de, a dru­ge se ja­vlja­ju ret­ko i pro­seč­na ve­li­či­na je­din­ki ko­je se lo­ve če­sto ni­je im­pre­siv­na. Ipak, ima i ne­kih iz­u­ze­ta­ka

Mno­gi mi­sle da je u pe­ca­nju na plo­vak na re­ci do­volj­no ba­ci­ti pri­ma­mu, po­de­si­ti du­bi­nu ta­ko da ma­mac bu­de bli­zu dna a da si­stem ne za­pi­nje za nje­ga i on­da kon­tri­ra­ti ka­da plo­vak po­to­ne. Ali ta­kvi lo­ve ne­u­po­re­di­vo ma­nje ri­be od onih ko­ji zna­ju gde im je vo­da od­ne­la pri­ma­mu, te ka­ko se nji­hov ma­mac po­na­ša u stru­ji i ko­li­ko se br­zo kre­će

De­ce­ni­ja­ma je va­ži­lo pra­vi­lo da se na so­ma kre­će čim vr­ba oli­sta, tj. ka­da no­vi li­sti­ći na nje­nim gra­na­ma bu­du ve­li­či­ne mi­ši­jih uši­ju. Me­đu­tim, kao i ne­ko­li­ko pret­hod­nih zi­ma, i mi­nu­le je pri­ja­vlje­no vi­še ulo­va naj­ve­će evrop­ske slat­ko­vod­ne ri­be, na­ro­či­to sa de­la Za­pad­ne Mo­ra­ve oko Kra­lje­va. Ni­je za­to ni čud­no što je taj niz na­sta­vljen i u pr­voj po­lo­vi­ni mar­ta, ka­da su, kao i pret­hod­nih me­se­ci, si­li­kon­ski še­do­vi bi­li bez prem­ca naj­lov­ni­ji ve­štač­ki ma­mac za »br­ku«

Ono što su za ve­ći­nu lju­di lju­bi­či­ce, za ri­bo­lov­ce iz ju­žnog Ba­na­ta i Be­o­gra­da i oko­li­ne, a pre sve­ga za fi­de­ra­še, je­ste vest da je be­la ri­ba kra­jem ka­len­dar­ske zi­me po­sle ne­ko­li­ko me­se­ci go­to­vo pot­pu­ne ne­ak­tiv­no­sti po­če­la da ra­di na Ta­mi­šu u Pan­če­vu. Ta­da grad­ski kej oži­vi, jer ga za­lju­blje­ni­ci u lov mir­nih vr­sta ri­be oku­pi­ra­ju od ra­nog ju­tra, a oni ve­šti­ji i bo­lje pri­pre­mlje­ni mo­gu ra­ču­na­ti i na ve­o­ma le­pe »me­ša­ne« ulo­ve

U no­vom na­stav­ku iz­u­zet­no po­uč­nog felj­to­na sa­znaj­te ko­li­ko i ka­ko bo­ja pri­ma­me mo­že po­mo­ći od­no­sno od­mo­ći u pri­vla­če­nju ri­be i pod­sti­ca­nju da se hra­ni, ko­je su osno­ve teč­nih aro­ma bo­lje u to­pli­jem a ko­je u hlad­ni­jem de­lu go­di­ne i ka­ko ri­ba do­ži­vlja­va raz­ne uku­se