Jedno zrnce na sitnoj udici

Pe­ca­nje ba­bu­ške na plo­vak ne­ka­da je bi­lo sma­tra­no to­li­ko la­kim da su ga ozbilj­ni­ji ri­bo­lov­ci ne­ret­ko čak i iz­be­ga­va­li. Me­đu­tim, ve­li­ki pri­ti­sak na tu ri­bu i mno­ge vo­de ko­je na­sta­nju­je odav­no je do­veo do to­ga da krup­na ba­bu­ška po­sta­ne re­dak zver i ce­nje­na lo­vi­na. A vr­snom ni­škom plov­ka­ro­šu se is­pla­tio trud ulo­žen u na­la­že­nje do­brog me­sta, pra­vil­nog pri­stu­pa, pri­vlač­ne pri­ma­me i neo­do­lji­vog mam­ca

Zbog lo­vo­sta­ja na vi­še vr­sta ci­pri­ni­da i lo­še ak­tiv­no­sti iole krup­ni­je ri­be na je­ze­ri­ma u ši­roj oko­li­ni Ni­ša pri­vre­me­no sam od­u­stao od lo­va be­le bo­lo­nje­ze teh­ni­kom i re­šio da se ma­lo vra­tim u de­tinj­stvo ta­ko što ću se na­krat­ko po­sve­ti­ti pe­ca­nju »ka­ra­ša« (ba­bu­ške) na ba­ra­ma.

Po­što je ve­ći­na ta­kvih sta­ja­ći­ca bli­zu Ni­ša ili skroz ob­ra­sla tr­skom ili za­tr­pa­na šu­tom i ra­znim dru­gim ot­pa­dom, opre­de­lio sam se za ma­lo uda­lje­ni­ji te­ren, tač­ni­je za kom­pleks ba­ra ko­ji se pro­sti­re kraj Ju­žne Mo­ra­ve iz­me­đu Ći­ćev­ca i Var­va­ri­na

PO­SLE OBI­LA­SKA TE­RE­NA RE­ŠIO sam da pro­bam da pe­cam na jed­noj od ve­ćih i du­bljih ba­ra. For­si­rao sam ži­ve mam­ce, tač­ni­je cr­ve­nu gli­stu i me­sne cr­vi­će, i imao do­sta ri­be, ali uglav­nom bo­dor­ke, cr­ven­per­ke i sit­ni­jeg »ka­ra­ša«; vi­deo sam da tu ima i ogrom­nih ba­bu­ški, ko­je su se sve vre­me iz­ba­ci­va­le una­o­ko­lo dok sam pe­cao, ali ni­jed­na iz ne­kog raz­lo­ga ni­je hte­la na udi­cu. No za­to sam i pre kra­ja pe­ca­nja od­lu­čio da po­no­vo do­đem već su­tra­dan i pro­bam da dru­ga­či­jom pri­hra­nom, mam­ci­ma i pri­stu­pom se­lek­tu­jem baš tu krup­nu ba­bu­šku i ci­lja­no je lo­vim.

ZA RE­PRI­ZU SAM OD PRI­MA­ME po­neo sa­mo ku­va­nu pše­ni­cu be­li­ju, ko­ju sam ko­ri­stio i za ma­mac. To­kom pe­ca­nja (tik iza po­ja­sa tra­ve, na du­bi­ni od oko 3 m) shva­tio sam da te ve­li­ke »ba­be« iz ne­kog raz­lo­ga po­nu­đe­ni za­lo­gaj uzi­ma­ju po­seb­no opre­zno i pi­pa­vo, što je kraj­nje neo­če­ki­va­no s ob­zi­rom na nji­ho­vu ve­li­či­nu, pa sam znat­no »pro­fi­nio« pri­bor (vi­di okvir), tj. sma­njio no­si­vost plov­ka i ve­li­či­nu udi­ce, te na nju ka­čio sa­mo po jed­no zr­no pše­ni­ce.

I sa la­ga­nim i fi­nim si­ste­mi­ma ba­bu­ška je ma­mac uzi­ma­la vr­lo ne­ti­pič­no – ne sa­mo da ni­je bi­lo vo­žnje plov­ka u stra­nu ne­go... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 664-)