Od as­falt­nog pu­ta po­red ko­ga smo osta­vi­li auto­mo­bil do oba­le Vr­ba­sa ne­da­le­ko od Ba­nja­lu­ke di­je­li­la nas je još jed­na li­va­da. Po mra­ku, sa ju­pol kan­tom pu­nom sta­rog hlje­ba za pri­ma­mu u jed­noj ru­ci i sa šta­pom u dru­goj, u ri­bar­skim či­zma­ma ba­u­ljam za mo­jim dru­gom Mi­la­nom kroz vi­so­ku tra­vu. Mo­stić pre­ko jed­ne vo­do­de­ri­ne, im­pro­vi­zo­van od ba­gre­mo­vih sta­ba­la o ko­ja se uvi­jek spo­tak­nem, ko­ban je i ovog pu­ta. Jed­na no­ga mi pro­pa­da kroz pro­ci­jep iz­me­đu tru­pa­ca, pa pa­dam na kan­tu, a štap pre­ko me­ne. Zo­ra je da­le­ko, a mje­se­če­va svje­tlost u još pot­pu­nom mra­ku ne omo­gu­ća­va mi da vi­dim ima li ošte­će­nja na šta­pu, pa la­ga­no ho­da­ju­ći ka ka­me­ni­toj vr­ba­skoj oba­li pa­žlji­vo pr­sti­ma pi­pam vo­đi­ce i blank šta­pa. Pri­gu­še­na vanj­ska svje­tla ku­ća na dru­goj stra­ni ri­je­ke, u na­se­lju Trn, ko­ja se pro­bi­ja­ju kroz to­po­le i vr­be na oba­li i od­bi­ja­ju od po­vr­ši­ne vo­de u vr­ba­skom pre­li­vu, do­volj­na su da utvr­di­mo da bra­na hi­dro­e­lek­tra­ne u Boč­cu mi­ru­je i da je vo­da ma­la, što nam od­go­va­ra. Sa Vr­ba­som je uvi­jek ta­ko – ni­ka­da ne zna­mo ko­li­ki će nas do­če­ka­ti dok do nje­ga ne stig­ne­mo, a na ve­ći­ni mje­sta je lov na plo­vak mo­guć sa­mo ako je re­gu­la­ci­o­na bra­na na ma­lom je­ze­ru pot­pu­no za­tvo­re­na.

Pri­pre­ma­ju­ći se po­čet­kom av­gu­sta za vi­še­dnev­ni ri­bo­lov sa jed­nog spla­va na Sa­vi niz­vod­no od Ostru­žnič­kog mo­sta, naj­pre sam dva da­na pro­veo u vo­di, na­sto­je­ći da što bo­lje upo­znam me­sto, tj. da iz­me­rim du­bi­nu, vi­dim ko­li­ko se da­le­ko pru­ža mulj, gde su ru­pe a gde sprud itd. Na ru­ku mi ni­je išlo to što je vo­da opa­da­la, pa je bi­lo iz­ve­sno da će se i ri­ba po­me­ra­ti da­lje od oba­le, ali je do­bro bi­lo to što vla­sni­ci ne­ko­li­ko spla­vo­va uz­vod­no i niz­vod­no od ovog sa ko­ga sam ja pe­cao ni­su ri­bo­lov­ci, pa ni­je po­sto­ja­la opa­snost da mi ne­ko od njih hra­nje­njem od­vu­če ri­bu.

Bo­van­sko je­ze­ro je na­sta­lo 1978. go­di­ne, po­di­za­njem bra­ne na So­ko­banj­skoj Mo­ra­vi­ci, kod se­la Bo­van, iz­me­đu So­ko­ba­nje i Alek­sin­ca. Du­go je 8 km, ši­ro­ko do 0,5 km, a nje­go­va naj­ve­ća du­bi­na iz­no­si oko 50 m. Osim za pri­jem bu­jič­nih vo­da Mo­ra­vi­ce i nje­nih pri­to­ka, slu­ži i za snab­de­va­nje Alek­sin­ca pi­ja­ćom vo­dom. Ovo je naj­po­pu­lar­ni­je i naj­po­se­će­ni­je je­ze­ro u ju­go­i­stoč­noj Sr­bi­ji, na ko­je to­kom let­nje se­zo­ne do­la­ze ne sa­mo ri­bo­lov­ci iz okol­nih gra­do­va već i nji­ho­ve mno­go­broj­ne ko­le­ge i tu­ri­sti iz Be­o­gra­da, Voj­vo­di­ne i svih osta­lih de­lo­va Sr­bi­je. Cr­ve­na ze­mlja je je­dan od omi­lje­ni­jih ri­bo­lov­nih te­re­na na Bov­nu.

Štap Tra­buc­co Sygnum MRX-V Qu­i­ver me je za­in­te­re­so­vao me­se­ci­ma pre što sam ga pr­vi put uzeo u ru­ke. Na osno­vu ka­rak­te­ri­sti­ka i fo­to­gra­fi­ja u Tra­buc­co­vom ka­ta­lo­gu za 2013. go­di­nu, bi­lo mi je ja­sno da se ra­di o vr­hun­skom šta­pu, ko­ji bi osim za tak­mi­ča­re, po­put me­ne, bio od­li­čan i za one re­kre­a­tiv­ce ko­ji ozbilj­no pri­stu­pa­ju pe­ca­nju na fi­der. Pri­li­ka da ga ko­nač­no is­pro­bam na vo­di uka­za­la mi se kra­jem ju­la, na fi­der ku­pu u Pan­če­vu.

Soma let­i na Dunavu uglavnom ciljano lovim dži­go­va­njem, na du­bo­kim po­zi­ci­ja­ma pu­nim kr­ša, a to ni­je ri­bo­lov za sva­ko­ga. Za­to u ta­kve akcije vo­dim sa­mo »bi­ra­no dru­štvo«, tj. is­ku­sne i upo­r­ne ri­bo­lov­ce, koji ne­će po­če­ti da ku­ka­ju čim na dnu Du­na­va osta­ve ne­ko­li­ko va­ra­li­ca, a ume­ju da se sna­đu u stre­snim si­tu­a­ci­ja­ma ko­je kru­pan som mo­že da pri­re­di. Je­dan od ta­kvih je Voj­če Fi­li­po­vić iz Ve­li­kog Gra­di­šta, maj­stor va­ra­li­ča­re­nja sa vi­še­de­ce­nij­skim sta­žom, ko­ji je ši­roj jav­no­sti naj­po­zna­ti­ji kao kon­struk­tor i pro­iz­vo­đač si­li­kon­skih gla­vi­nja­ra i še­do­va Mr­ša.

Ve­ći­na ri­bo­lo­vač­kih na­tje­ca­nja se odr­ža­va da­nju, a za­ne­ma­ri­vo ma­li dio no­ću, u zo­ru ili u su­mrak. Na­rav­no, raz­log za ta­kvu sat­ni­cu vr­lo je lo­gi­čan – or­ga­ni­za­to­ri­ma i uče­sni­ci­ma je ta­ko naj­lak­še, a to što se ri­ba ta­da ne hra­ni naj­in­ten­ziv­ni­je ni­je pre­sud­no, jer su uvje­ti u sva­kom slu­ča­ju isti za sve. No sre­ćom, ta­kva su sa­mo na­tje­ca­nja, jer ka­da sa­mi od­re­đu­je­mo vri­je­me od­la­ska u ri­bo­lov, rav­na­mo se pr­ven­stve­no pre­ma ri­bljem ape­ti­tu.

Le­ti se ša­ran naj­bo­lje lo­vi na tzv. otvo­re­nim vo­da­ma, tj. na re­ka­ma i ve­li­kim je­ze­ri­ma. Ali mno­gi lju­bi­te­lji ko­mer­ci­jal­nih re­vi­ra ne od­u­sta­ju od pe­ca­nja na tim ma­lim i ri­bom pre­bo­ga­tim sta­ja­ći­ca­ma, bez ob­zi­ra na to što vi­so­ke tem­pe­ra­tu­re u ve­li­koj me­ri ne­po­voljno uti­ču na ak­tiv­nost ša­ra­na u nji­ma. Šta­vi­še, oni naj­isku­sni­ji, naj­u­por­ni­ji i naj­ve­šti­ji i ta­da uspe­šno lo­ve.

Fi­der je una­pre­đe­na ver­zi­ja du­bin­skog ri­bo­lo­va, u ko­joj se ko­ri­ste šta­po­vi sa iz­ra­zi­to ose­tlji­vim vr­ho­vi­ma od pu­nog fi­ber­gla­sa ili kar­bo­na, dok su olo­va za­me­nje­na hra­ni­li­ca­ma ra­znih ob­li­ka, ve­li­či­na i te­ži­na. No ova no­va teh­ni­ka ni slu­čaj­no ni­je efi­ka­sna sa­ma po se­bi, i kao i sve osta­le, uspeh će nam do­ne­ti sa­mo uko­li­ko joj pri­stu­pi­mo ozbilj­no i ak­tiv­no, na­sto­je­ći da u sva­koj si­tu­a­ci­ji bu­de­mo mak­si­mal­no efi­ka­sni. S ob­zi­rom na to da je fi­der za­sno­van na pre­ci­znom pri­hra­nji­va­nju, ko­je je za ribolovca tim jednostavnije što je vo­da pli­ća i spo­ri­ja, ja­sno je da pe­ca­nje na ve­li­kim du­bi­na­ma pred­sta­vlja po­se­ban iza­zov i da tra­ži na­ro­či­to an­ga­žo­van pri­stup ka­ko bi se iz­be­gle sve mo­gu­će gre­ške i pro­ble­mi ko­ji iz njih pro­is­ti­ču.

Vo­do­sta­ji ve­ći­ne na­ših ri­je­ka su na ni­vou uobi­ča­je­nom za naj­su­šni­ji i naj­to­pli­ji dio go­di­ne i još opa­da­ju. Osim što je po naj­ve­ćem sun­cu opa­sno bi­ti na otvo­re­nom, tj. kraj vo­de ili u čam­cu, šan­se da pre­ko da­na ulo­vi­mo smu­đa na va­ra­li­cu su vr­lo ma­le. Za­to se ve­ći­na onih ko­ji tu gra­blji­vi­cu lo­ve na vje­štač­ke mam­ce sa­da opre­dje­lju­je za pe­ca­nje na vo­ble­re u ve­čer­njim sa­ti­ma i u svi­ta­nje, a ta­mo gdje je ri­bo­lov ne­pre­kid­no do­zvo­ljen i to­kom no­ći (svu­da se u raz­do­blju ljet­njeg ra­ču­na­nja vre­me­na smi­je lo­vi­ti iz­me­đu 3 i 21 č). I ka­da se smr­ka­va i ka­da se raz­da­nju­je, smuđ, ko­ji ima od­li­čan vid i br­že se pri­la­go­đa­va pro­mje­ni svje­tlo­snih uslo­va od vr­sta ko­ji­ma se hra­ni, pri­la­zi oba­li da bi pro­go­nio ka­u­gle­re i dru­gu sit­nu ri­bu, pa ga ta­da mo­že­mo lo­vi­ti vo­ble­ri­ma, ka­ko sa oba­le ta­ko i iz plo­vi­la.

Meč teh­ni­kom na­ro­či­to se slu­že tak­mi­ča­ri u lo­vu ri­be udi­com na plo­vak, ali je ši­rom Evro­pe, pa i kod nas, ko­ri­ste i mno­gi re­kre­a­tiv­ci, pre sve­ga za ri­bo­lov na ve­li­kim da­lji­na­ma. Spe­ci­fič­ni de­lo­vi pri­bo­ra za meč pe­ca­nje su štap, to­nu­ći naj­lon i ve­gler, dok su ma­ši­ni­ce ko­je se za ovu teh­ni­ku ko­ri­ste pri­men­lji­ve i u dru­gim vi­do­vima ri­bo­lo­va. Meč šta­po­vi su tro­del­ni ili če­tvo­ro­del­ni i imaju od 3,6 do 5,2 m, a kod nas se naj­vi­še upo­tre­blja­va­ju tro­del­ci du­gi iz­me­đu 3,9 i 4,5 m. Oni su osmi­šlje­ni za da­le­ko­met­no pe­ca­nje (obič­no na da­lji­na­ma od oko 50 m, a u eks­trem­nim slu­ča­je­vi­ma i do 100 m) na sta­ja­ćim i spo­ro­te­ku­ćim vo­da­ma, uz upo­tre­bu plo­va­ka ko­ji se ka­če u jed­noj tač­ki i mo­gu ima­ti ugra­đe­no ote­ža­nje – fik­sno ili pro­men­lji­vo (te­ži­nu ovog dru­gog ri­bo­lo­vac sam od­re­đu­je, pre­ma kon­kret­noj si­tu­a­ci­ji, do­da­ju­ći me­tal­ne pr­ste­no­ve na no­sač na do­njem kra­ju plov­ka ili ih ski­da­ju­ći sa nje­ga). Što je ve­ća da­lji­na na ko­joj pe­ca­mo, i ote­ža­nje mo­ra bi­ti ve­će, kao i nje­mu pri­me­re­na no­si­vost plov­ka, a štap mo­ra bi­ti ja­či (sra­zmer­no te­ži­ni ce­log si­ste­ma).