Ri­bo­lo­vač­ke ras­pra­ve o to­me ko­ji čvor tre­ba ko­ri­sti­ti u da­toj si­tu­a­ci­ji i ko­ji je od mno­štva ne­ret­ko slič­nih i po no­si­vo­sti i po slo­že­no­sti ve­zi­va­nja naj­bo­lji ne­će ni­ka­da do­bi­ti ko­nač­ne od­go­vo­re. Ali ima ne­kih čvo­ro­va o či­joj ve­li­koj sna­zi uop­šte ne­ma spo­ra me­đu znal­ci­ma. Ovog pu­ta pred­sta­vlja­mo vam dva ta­kva

Ne­bro­je­no mno­go pu­ta is­ti­ca­li smo da ri­bo­lov na ko­mer­ci­jal­nim re­vi­ri­ma na pr­vi po­gled je­ste mno­go lak­ši ne­go na otvo­re­nim vo­da­ma, zbog ve­li­ke kon­cen­tra­ci­je ri­be na ma­lom pro­sto­ru. Ali sva­ko ko je vi­še pu­ta pe­cao na ta­kvim je­ze­ri­ma zna ko­li­ko ša­ra­ni, ba­bu­ške i dru­ga ri­ba ko­ja ih nast­anju­je ume­ju da bu­du opre­zni i iz­bir­lji­vi i ko­li­ko te­ško mo­že bi­ti pro­na­ći na­čin da ih lo­vi­mo u ve­ćem bro­ju. I ovo is­ku­stvo upra­vo to po­tvr­đu­je

Kao što je Si­ni­ša Mi­haj­lo­vić svo­je­vre­me­no go­vo­rio u re­kla­mi za jed­no do­ma­će pi­vo: »Ne­ke stva­ri se ne me­nja­ju, one osta­ju uvek iste. Stvar­no naj­bo­lje...«. Jed­na od ta­kvih stva­ri je i naj­po­pu­lar­ni­ji ri­blji zi­mov­nik na Sa­vi u na­šem glav­nom gra­du, u kom se po­sled­njih ne­de­lja po­vre­me­no od­lič­no pe­ca­lo, pa ni uobi­ča­je­ne gu­žve ni­su iz­o­sta­le

Kra­jem zi­me, dok ša­ran i ba­bu­ška iz otvo­re­nih rav­ni­čar­skih vo­da još ni­su pri na­ro­či­tom ape­ti­tu, mno­gi pe­ca­ro­ši ko­ri­ste pr­ve le­pe da­ne za iz­la­ske na ri­bom bo­ga­te ko­mer­ci­jal­ne re­vi­re. Uglavnom se na ta­kvim je­ze­ri­ma pe­ca mo­der­nim ša­ran­skim pri­stu­pom ili na fi­der, ali ne­ka­da i ri­bo­lov na plo­vak mo­že bi­ti naj­e­fi­ka­sni­ji

Po­sto­je broj­ne po­da­ci­ma ma­nje ili vi­še pot­kre­plje­ne te­o­ri­je o bo­ja­ma ve­štač­kih ma­ma­ca ko­je bi tre­ba­lo ko­ri­sti­ti u ra­znim uslo­vi­ma, a pre če­ti­ri de­ce­ni­je pa­ten­ti­ra­na je i u pro­da­ju pu­šte­na spra­va ko­ja ana­li­zi­ra­ju­ći vi­še fak­to­ra su­ge­ri­še ri­bo­lov­cu za ko­ji de­kor da se od­lu­či u da­tom mo­men­tu. No ne­do­u­mi­ce i da­lje po­sto­je, a iz­bor za ve­ći­nu ri­bo­lo­va­ca pre­vas­hod­no za­vi­si od afi­ni­te­ta i na­vi­ka

Blin­ke­ra­ši uglavnom imaju po ne­ko­li­ko šta­po­va, čak i ako pre­te­žno pe­ca­ju sa­mo jed­nu vr­stu ri­ba na vo­da­ma istog ti­pa. A oni ko­ji vi­še »ša­ra­ju« ne­ret­ko ima­ju i dvo­ci­fre­ni broj va­ra­li­ča­ra­ca. Ti šta­po­vi se raz­li­ku­ju po sna­zi, ali i po du­ži­ni, a o to­me po­sto­ji li ne­ka uni­ver­zal­no prikladna, odnosno kakva bi konkretno odgo­va­ra­la ko­jim uslo­vi­ma po­sto­je naj­ra­zli­či­ti­ja mi­šlje­nja

Klen je jed­na od vr­sta ko­je su ak­tiv­ne to­kom ce­le go­di­ne, ali se u pe­ri­o­du ni­skih tem­pe­ra­tu­ra ne lo­vi ono­li­ko ma­sov­no i uspe­šno kao sko­balj, šlji­var, kru­pa­ti­ca i mno­ge dru­ge vr­ste, a i je­lov­nik mu je mno­go ma­nji ne­go u le­to i je­sen. Na ra­dost onih ko­ji vo­le nad­mu­dri­va­nje sa ovim opre­znim sva­što­je­dom, me­sni cr­vi su mu i sa­da in­te­re­sat­ni, pa ga mo­že­mo nji­ma i pri­ma­mlji­va­ti i hva­ta­ti

U to­pli­jem de­lu go­di­ne, ka­da je ša­ran u stal­noj po­tra­zi za hra­nom i sve što po­je­de br­zo sva­ri, mo­žemo pe­ca­ti i ne­što gru­bljim pri­bo­rom i ve­ćim mam­ci­ma, a ne­ret­ko je po­treb­no da ba­ci­mo do­sta pri­ma­me ne bi­smo li ga za­dr­ža­li na me­stu. Na­su­prot to­me, zi­mi su po pra­vi­lu neo­p­hod­ni ne­žni si­ste­mi, ma­li mam­ci i mi­ni­mal­na ko­li­či­na pri­hra­ne, čak i ta­mo gde ri­be ima ve­o­ma mno­go

Pra­te­ći tren­do­ve u pro­iz­vod­nji pri­bo­ra i ri­bo­lo­vač­ke na­vi­ke, ko­je se če­sto for­mi­ra­ju u skla­du sa nji­ma, ali i sa­me do­ne­kle na njih uti­ču, ne­ret­ko za­bo­ra­vi­mo da se za­pi­ta­mo šta se de­ša­va sa ri­ba­ma ko­je po­ku­ša­va­mo da ulo­vi­mo, tj. da li se nji­ho­vo po­na­ša­nje me­nja istom br­zi­nom ko­jom se me­nja­ju mam­ci, stru­ne, šta­po­vi...

Iako je ukup­no uzev neo­bič­no bla­ga, ova zi­ma je u po­je­di­nim de­lo­vi­ma Sr­bi­je ipak »po­ka­za­la zu­be« i do­ne­la gru­pi­sa­nje ve­ći­ne ci­pri­ni­da na ti­pič­nim me­sti­ma na re­ka­ma, na ko­ja on­da na­va­le broj­ni ri­bo­lov­ci. No ni na ri­bom naj­bo­ga­ti­jim po­zi­ci­ja­ma ne mo­že se pe­ca­ti po prin­ci­pu »la­ko će­mo«