Za­hva­lju­ju­ći do­ma­ćin­skom ga­zdo­va­nju Ri­bo­lo­vač­kog sa­ve­za Voj­vo­di­ne, tj. po­žr­tvo­va­nom i stal­nom ra­du ri­bo­ču­var­ske slu­žbe, po­pu­la­ci­ja sko­ro svih vr­sta ri­ba pa i ci­pri­nid­nih u Ta­mi­šu je u po­sled­njih de­se­tak go­di­na pri­met­no uve­ća­na, te se uz do­bro oda­bra­no me­sto i tak­ti­ku, s ma­lom ko­li­či­nom pri­hra­ne i na sa­mo je­dan ma­mac pro­đe iz­u­zet­no do­bro

Dok ve­ći­na ša­ran­dži­ja ko­je ne mo­gu bez lo­va omi­lje­ne ri­be u apri­lu i ma­ju vre­me do kra­ja za­bra­ne pre­kra­ću­je od­la­ze­ći na ko­mer­ci­jal­ne re­vi­re, moj pri­ja­telj Vla­di­slav Mi­ja­to­vić i ja smo od­lu­či­li da tri i po da­na pro­ve­de­mo na vo­di na ko­joj pri­ro­da vo­di glav­nu reč – u do­njem to­ku Ta­mi­ša kroz Sr­bi­ju, tač­ni­je na jed­noj po­zi­ci­ji bli­zu Ba­ran­de. Zna­li smo una­pred da tu ne­ma ure­đe­nih me­sta, ni­ti za­ba­ča­ja ko­ji će si­gur­no do­ne­ti uda­rac, ali je za obo­ji­cu iza­zov pred­sta­vlja­lo to što je bi­lo iz­ve­sno da u bli­zi­ni naj­ve­ro­vat­ni­je ne­će bi­ti dru­gih ri­bo­lo­va­ca, pa će­mo sa­mi mo­ra­ti da tra­ži­mo i ri­blje sta­ze ko­ji­ma se ci­pri­ni­di u po­tra­zi za hra­nom kre­ću i mi­kro­lo­ka­ci­je na ko­ji­ma se even­tu­al­no za­dr­ža­va­ju i gde naj­če­šće ima ra­znog kr­ša (pa­nje­va, po­to­plje­nog gra­nja itd.), pa ni­je la­ko ni pla­si­ra­ti ma­mac na pra­vo me­sto ni­ti na­ve­sti ša­ra­na da ga uzme, a po­go­to­vo ne iz­vu­ći ga oda­tle. Ipak, ve­ro­va­li smo u svo­je zna­nje, du­go­go­di­šnje is­ku­stvo sa ra­znih »di­vljih« vo­da i ume­će pro­ce­nji­va­nja si­tu­a­ci­je.

PO­ZI­CI­JA KO­JU SMO ODA­BRA­LI PO­SLE pa­žlji­vog po­sma­tra­nja te­re­na ni­je bi­la ni­ma­lo jed­no­stav­na – sva­ki za­ba­čaj mo­ra­li smo pa­žlji­vo da osmi­sli­mo, jer go­mi­le gra­nja pod vo­dom ne pra­šta­ju ni­ka­kvu gre­šku i zna­če sko­ro si­gur­no za­pi­nja­nje za pre­pre­ku, te gu­bi­tak si­ste­ma i upe­ca­ne ri­be. Na ru­ku nam ni­je išlo ni to što se vre­me če­sto me­nja­lo – sun­ce, pa jak ve­tar, za­tim ki­ša i na­gli pad tem­pe­ra­tu­re, i ta­ko ukrug, što ina­če zna lo­še da se od­ra­zi na ape­tit ri­be i te­ra ri­bo­lov­ca da pre­i­spi­tu­je i svoj pri­stup u ce­li­ni i sva­ku po­je­di­nač­nu od­lu­ku, ali na­ma je to pred­sta­vlja­lo do­dat­ni mo­tiv.

Za to što smo se upu­sti­li u avan­tu­ru či­ji se is­hod ni­je mo­gao pred­vi­de­ti i po­tru­di­li se da sve što je do nas ura­di­mo naj­bo­lje što se mo­že, na­gra­đe­ni smo pe­ca­njem ko­je se pam­ti. To­kom 90 sa­ti ri­bo­lo­va uda­ri­lo nam je pre­ko 30 ša­ra­na, od ko­jih smo iz­va­di­li 19. Ne­ki su uspe­va­li da se do­ko­pa­ju slo­bo­de pre va­đe­nja na su­vo i sli­ka­nja (za ko­jim je oba­ve­zno sle­di­lo vra­ća­nje), dru­gi su se sna­žno bo­ri­li do sa­mog kra­ja te nam pru­ži­li i to za­do­volj­stvo da ih na­krat­ko vi­di­mo na oba­li, a na­ma dvo­ji­ci sva­ki uda­rac bio je ve­li­ka na­gra­da za str­plje­nje i do­bro pro­mi­šlje­nu tak­ti­ku... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 636-)

 

 

 

fShare