Dve pedesetice za dva dana

No­vi tren­do­vi u ri­bo­lo­vu ve­štač­kim mam­ci­ma ni­su mi­mo­i­šli ni na­še lju­bi­te­lje lo­va pa­strm­ke. I da­lje se, ukup­no uzev, po­to­ča­ra na na­šim pla­nin­skim te­ku­ći­ca­ma naj­vi­še lo­vi na lep­ti­ra­ste va­ra­li­ce i na ma­le vo­ble­re, ali sve vi­še mla­dih blin­ke­ra­ša svo­jim le­pim ulo­vi­ma sta­ri­jim ko­le­ga­ma po­ka­zu­je ko­li­ko efi­ka­sne mo­gu bi­ti si­li­kon­ske imi­ta­ci­je ra­znih or­ga­ni­za­ma ko­ji­ma se ri­ba hra­ni

Po­sle uspe­šnog otva­ra­nja pa­strm­ske se­zo­ne 2019, na sa­mom po­čet­ku mar­ta, na »zi­cer« vo­da­ma, na ko­ji­ma je prak­tič­no za­ga­ran­to­van ulov sit­ni­jih pa­strm­ki, sle­de­ći vi­kend sam odvo­jio za po­tra­gu za krup­ni­jim ri­ba­ma na jed­noj di­vljoj, za­ra­sloj i ne­pri­stu­pač­noj re­ci u ju­go­i­stoč­noj Sr­bi­ji. Bu­du­ći da su ti te­re­ni ve­o­ma te­ški i da se na nji­ma mo­že lo­vi­ti sa­mo uz do­sta ga­že­nja kroz vo­du, po­se­ću­je ih ve­o­ma ma­li broj ri­bo­lo­va­ca, pa je i ri­blji fond oču­va­ni­ji ne­go na ve­ći­ni na­ših sal­mo­nid­nih te­ku­ći­ca. Sto­ga se mo­gu oče­ki­va­ti le­pi re­zul­ta­ti, do­du­še pod uslo­vom da se ulo­ži do­sta tru­da i po­ka­že upor­nost. Ali mo­ram da bu­dem iskren i da do­dam da me je i ri­bo­lo­vač­ka sre­ća po­gle­da­la, te sam sa­mo se­dam da­na na­kon po­čet­ka se­zo­ne uhva­tio dve pre­le­pe pa­strm­ke, od pre­ko 50 cm, od ko­jih je ve­ća bi­la du­gač­ka rav­no 55 cm, što mi je lič­ni re­kord.

Uvod u vi­kend za pam­će­nje bio je po­ziv mog pri­ja­te­lja Sa­le­ta, u če­tvr­tak po pod­ne. Re­kao mi je, na­i­me, da je vo­do­staj na re­ci na ko­ju smo se do­go­vo­ri­li da za­jed­no ode­mo ve­o­ma po­vo­ljan i da je ri­ba pri­lič­no ak­tiv­na. Uz to je vre­men­ska prog­no­za na­ja­vlji­va­la tem­pe­ra­tu­ru od oko 15º C, uz oblač­no vre­me i po­vre­me­nu ki­ši­cu, pa se či­ni­lo da nam sve ide na ru­ku. Br­zo sam spa­ko­vao naj­po­treb­ni­je stva­ri i iz Be­o­gra­da se auto­bu­som za­pu­tio za rod­ni Kru­še­vac. Ka­da sam sti­gao ku­ći, sa ocem sam se do­go­vo­rio da kre­ne­mo na vo­du u 5,30 č uju­tru, ka­ko bi­smo u sva­nu­će bi­li na vo­di, a on­da sam pre­gle­dao pri­bor i do­pu­nio ku­ti­je po­treb­nim va­ra­li­ca­ma.

JU­TRO JE BR­ZO do­šlo, iako sam lo­še spa­vao zbog uz­bu­đe­nja pred ri­bo­lov od kog sam do­sta oče­ki­vao. Po do­la­sku na od­re­di­šte vi­de­li smo da je vo­do­staj prak­tič­no ide­a­lan, a vo­da pot­pu­no pro­zir­na, ali je du­vao pri­lič­no jak ve­tar, ko­ji ote­ža­va ri­bo­lov. Sklo­pio sam štap i na kraj flu­o­ro­kar­bon­skog pred­ve­za ve­zao ma­lu udi­cu sa džig gla­vom a bez po­vrat­ne ku­ke.

Ka­da sam se spu­stio do sa­me vo­de, naj­pre sam pro­ve­rio nje­nu tem­pe­ra­tu­ru. Bi­la je to­li­ko ni­ska, da ni­sam mo­gao da dr­žim ru­ku u njoj du­že od 4-5 se­kun­di, što je uka­zi­va­lo da je ri­ba vr­lo ve­ro­vat­no le­nja, tj. tro­ma, te da ju je na na­pad mo­gu­će iza­zva­ti sa­mo ve­o­ma spo­rim pre­zen­ta­ci­ja­ma. Na mu­ši­čar­sku udi­cu ve­li­či­ne 8, sa na­le­plje­nim tung­sten­skim ote­ža­njem zlat­ne bo­je, pro­me­ra 5,5 mm (te­ži­ne 1,4 g), mon­ti­rao sam svo­ju omi­lje­nu si­li­kon­sku nim­fu Ber­kley u »Toad« (sme­đem) de­ko­ru i ot­po­čeo sam sa ri­bo­lo­vom, kre­ću­ći se uz re­ku, u po­tra­zi za što mir­ni­jim me­sti­ma, tj. vi­ro­vi­ma sa du­bljom vo­dom. Me­đu­tim, na pr­vih ne­ko­li­ko te­o­ret­ski od­lič­nih me­sta, na ko­ji­ma bi pa­strm­ka po lo­gi­ci mo­ra­la da bu­de u ovom pe­ri­o­du, ni­sam imao ni uda­rac. Za­to sam br­zo pro­me­nio tak­ti­ku i po­čeo da tra­žim ri­bu u ne­što br­žoj vo­di, sa ma­lo vi­še ki­se­o­ni­ka.

PO DO­LA­SKU DO PR­VOG OMA­NJEG br­za­ka, na iz­la­zu iz le­pog vi­ra, a na ko­ji se na­sta­vlja »ti­tra­vac«, sa ujed­na­če­nom du­bi­nom od oko po­la me­tra, gde je vo­da ne­što br­ža, za­ba­cio sam go­re po­me­nu­tu nim­fu, pu­stiv­ši da je vo­da no­si pri­rod­nim to­kom po dnu re­ke, dok sam je ja sa­mo po­vre­me­no cim­kao vr­hom šta­pa, da­ju­ći joj ta­ko do­dat­nu ži­vost. Po­sle sa­mo par me­ta­ra ču­ka­nja po dnu, ose­tio sam si­tan ali ja­san uda­rac, na ko­ji sam od­go­vo­rio kon­trom i do­bio pr­vu ri­bu tog da­na. Po­sle ne­ko­li­ko se­kun­di na po­vr­ši­ni se po­ja­vi­la dva­de­se­tak cen­ti­me­ta­ra du­ga po­to­ča­ra pre­le­pih bo­ja, ko­ju sam sa­mo jed­nom fo­to­gra­fi­sao i od­mah vra­tio, ka­ko je ne bih iz­la­gao du­gom to­plot­nom šo­ku, zbog ve­li­ke raz­li­ke u tem­pe­ra­tu­ri iz­me­đu vo­de i va­zdu­ha. Ma­lo po­tom sam na istom me­stu do­bio još jed­nu sit­ni­ju po­to­ča­ru, a on­da sam kre­nuo da­lje uz re­ku.

Na pe­ra­ja­ma i do­njem de­lu te­la uhva­će­nih pa­strm­ki pri­me­tio sam do­sta pi­ja­vi­ca i za­klju­čio da bi to mo­gao bi­ti raz­log ne­što ra­ni­jeg ula­ska ove ri­be u br­za­ke ne­go što je uobi­ča­je­no (u br­zoj vo­di pi­ja­vi­ce sa njih ot­pa­da­ju). Za­to sam po­čeo da tra­žim de­lo­ve sa ne­što ja­čim to­kom, re­šen da i njih pre­tra­žu­jem ma­lim si­li­kon­ci­ma... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 476-)