Između zime i zabrane

Iz ra­znih raz­lo­ga, ša­ra­na ima sve ma­nje u ve­ći­ni na­ših otvo­re­nih vo­da. Za­to ga ni­je la­ko lo­vi­ti ni u naj­pro­duk­tiv­ni­jem de­lu se­zo­ne, od ju­na do no­vem­bra, a po­go­to­vo ne kra­jem zi­me i po­čet­kom pro­le­ća, dok je vo­da hlad­na, a ta ri­ba još uvek tro­ma i ne pre­vi­še za­in­te­re­so­va­na za je­lo. Ipak, for­mu­la uspe­ha po­sto­ji, a su­prot­no uve­re­nji­ma ključ­ ni­je ni ve­li­ka ko­li­či­na vre­me­na ulo­že­nog u če­ka­nje na uda­rac, ni­ti ve­li­ka ko­li­či­na ba­če­ne pri­ma­me

Iako mi­nu­la zi­ma ni­je bi­la na­ro­či­to ja­ka, ipak se pri­lič­no ote­gla. Na­rav­no, to ni­je spre­či­lo deo naj­ve­ćih za­lju­blje­ni­ka u lov ša­ra­na na otvo­re­nim vo­da­ma da sa pr­vim mar­tov­skim oto­plja­va­njem poč­nu da iz­la­ze na vo­du i pri­pre­ma­ju (tj. pri­hra­nju­ju) me­sta, prem­da ima i onih ko­ji če­ka­ju kraj var­lji­vog i pro­hlad­nog vre­me­na, ta­ko da će, zbog lo­vo­sta­ja, »vo­de­nu li­si­cu« po­če­ti da pe­ca­ju tek u ju­nu, na­kon za­vr­šet­ka za­bra­ne.

Kao što ste mo­gli da pret­po­sta­vi­te, ja sam je­dan od onih ko­ji ne mo­gu to­li­ko du­go da če­ka­ju, pa sam pr­ve ovo­go­di­šnje iz­la­ske upi­sao već u pr­voj po­lo­vi­ni fe­bru­a­ra, ali bez ika­kvog uspe­ha. Vo­da ta­da je­ste bi­la ve­o­ma hlad­na, ali ključ­ni fak­to­ri po­manj­ka­nja de­ša­va­nja bi­li su de­set­ko­van ri­blji fond i ni­zak vo­do­staj Du­na­va (i to još od le­ta – iz­u­zmu li se ne­ve­li­ki i uglav­nom krat­ko­traj­ni po­ra­sti), usled kog je iz­o­sta­la mi­gra­ci­ja ri­ba sa uda­lje­ni­jih te­re­na na deo u ši­roj oko­li­ni No­vog Sa­da, gde ja pe­cam, a ono ma­lo ri­be što je even­tu­al­no i bi­lo tu, bi­lo je još lak­ši plen ri­bo­kra­di­ca ne­go ina­če.

PO­SLE DVO­NE­DELJ­NE PA­U­ZE, pr­vog mar­ta sam bio krat­ko na vo­di i imao pr­vi uda­rac. Ri­ba je dva-tri pu­ta sna­žno sa­vi­ja­la vrh šta­pa i osta­vi­la ma­mac, pa sam po­mi­slio da mo­žda sku­pa udi­ca ko­ju sam ne­dav­no uvr­stio u ar­se­nal ni­je do­bra, jer se ret­ko de­ša­va da se ša­ran ko­ji ta­ko si­lo­vi­to dr­ma štap ne za­ka­či ka­ko tre­ba.

Ka­ko je Du­nav bio u so­lid­nom po­ra­stu, po­na­dao sam se da se ri­ba po­kre­nu­la, a tom pri­li­kom pe­cao sam na du­bi­ni od oko 4,2 m, pla­si­ra­ju­ći si­ste­me bli­zu pa­nje­va ko­je sam tu lič­no po­to­pio. I tem­pe­ra­tu­ra va­zdu­ha je po­ste­pe­no ra­sla, pa je i vo­da po­če­la la­ga­no da se za­gre­va i već je bi­la pre­šla 5º C, što mi je uli­va­lo do­dat­ni op­ti­mi­zam jer sam pri toj tem­pe­ra­tu­ri vo­de u mar­tu pret­hod­nih go­di­na imao vi­še ulo­va tro­fej­nih ša­ra­na.

Pre ne­go što sam kre­nuo ku­ći, me­sto sam na­hra­nio tu­ce­tom ku­gli na­pra­vlje­nih od pri­ma­me Gro­und­ba­it Carp Fe­e­der, u ko­ju sam uba­cio ma­lo ku­ku­ru­za tre­ti­ra­nog Match atrak­to­rom, za­tim pe­le­ta Straw­be­rry Lo­tus i Fo­ur Se­a­son, te boj­li­ja Straw­be­rry Lo­tus i Cran­be­rry Squ­id od 14 mm (de­se­tak ko­ma­da zbir­no, u sva­koj ku­gli), sve od fir­me Me­leg Ba­its (ina­če, iskren da bu­dem, aro­mu ja­go­du sam go­di­na­ma ne­ka­ko naj­ma­nje ko­ri­stio, tj. za­po­sta­vio sam je na ra­čun ra­znih dru­gih fa­vo­ri­ta). Pre po­la­ska ku­ći sam u zo­nu u ko­ju sam za­ba­ci­vao prać­kom pla­si­rao još oko 300 g boj­li­ja, ta­ko da sam ukup­no ba­cio oko po­la ki­lo­gra­ma u ovoj tu­ri.

NA ISTU PO­ZI­CI­JU na­red­ni put sam do­šao 4. mar­ta. Dok sam do me­sta do­te­glio sve stva­ri i pr­vi put za­ba­cio, već je bi­lo oko 11 č, ali se zbog to­ga ni­sam ni naj­ma­nje uz­bu­đi­vao, jer mi se du­gi niz go­di­na to­kom zi­me ša­ran ja­vljao od 12 do 14 č, da bi se sa za­gre­va­njem vo­de taj pe­riod ak­tiv­no­sti pro­du­ža­vao pre­ma ve­če­ri.

Pe­cao sam na tri šta­pa, sa ra­znim kom­bi­na­ci­ja­ma mam­ca i pri­hra­ne. Kao i obič­no, po do­la­sku na me­sto ko­je sam hra­nio pe­de­se­tak sa­ti ra­ni­je ni­sam ni po­mi­šljao na obil­nu pri­ma­mu. Vo­dim se lo­gi­kom da je ri­ba, ako je tu ima, na­kon po­sled­njeg hra­nje­nja pro­ba­la boj­li­je i osta­le sa­stoj­ke pri­ma­me i da je i da­lje tu, pa je do­volj­no ba­ci­ti sa­mo ma­lo atrak­tiv­nih sa­sto­ja­ka, uz ko­ri­šće­nje PVA mre­ži­ce ili kon­ca, da bi se ša­ra­ni pod­sta­kli da uzmu ono što im je već po­zna­to, a ta­ko ne­ma opa­sno­sti da će se pre­je­sti, što je la­ko mo­gu­će dok je vo­da hlad­na i ri­blji me­ta­bo­li­zam uspo­ren, po­go­to­vo na te­re­ni­ma na ko­ji­ma bez sum­nje ima ma­lo ri­be. Na udi­ci (tj. na dla­ci is­pod nje) na jed­nom šta­pu bi­le su dve spo­je­ne po­lut­ke pop-ap (pli­va­ju­ćih) boj­li­ja Straw­be­rry Lo­tus i Cran­be­rry Squ­id, ma­lo odig­nu­te od dna, dok je na udi­ca­ma na pre­o­sta­la dva šta­pa bio po je­dan Straw­be­rry Lo­tus boj­li od 14 mm. Na pr­vom i tre­ćem šta­pu sam za pri­ma­mu ko­ri­stio PVA mre­ži­cu na­pu­nje­nu pe­le­ti­ma i lo­mlje­nim boj­li­ji­ma, a na dru­gom PVA ko­nac na ko­ji sam ni­zao po tri boj­li­ja, dok sam ma­lo ume­še­ne Gro­und­ba­it Fe­e­der pa­ste le­pio na udi­cu... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 476-)