Crveno-beli koktel u mirnoj vodi

Ba­bu­ška se na Ta­mi­šu, kao i na mno­gim dru­gim na­šim vo­da­ma odav­no ne lo­vi ona­ko obil­no kao do pre de­se­tak go­di­na. Ali po­vre­me­no ume le­po da pro­ra­di, na­ro­či­to oni­ma sprem­nim da ulo­že ma­lo tru­da u tra­že­nje do­brog me­sta, naj­bo­lje pre­zen­ta­ci­je i pra­vog mam­ca

Go­di­na­ma sam na Ta­miš išao vr­lo če­sto, ali sam se pro­šle se­zo­ne u ve­li­koj me­ri pre­o­ri­jen­ti­sao na Sa­vu, ko­ja mi je znat­no bli­ža. Ipak, od ri­bo­lo­va na naj­pi­to­mi­joj i naj­spo­ri­joj od ve­ćih voj­vo­đan­skih re­ka ni­sam od­u­stao, te sam ta­ko re­šio da še­stog mar­ta is­ko­ri­stim na­ja­vlje­no pre­div­no vre­me, sun­ča­no i to­plo, bez ve­tra, za od­la­zak na jed­no od omi­lje­nih me­sta – na­da­le­ko ču­ve­ni Vir u Opo­vu, iako ni­sam imao ni­ka­kve in­for­ma­ci­je o ra­du ri­be, pa ni bog zna ka­kva oče­ki­va­nja.

NA VO­DU SAM TOG pro­hlad­nog ju­tra sti­gao oko se­dam sa­ti i ni­sam za­te­kao ni­ko­ga na po­me­nu­toj lo­ka­ci­ji, ina­če vr­lo po­se­će­noj ka­da ri­ba iole do­bro ra­di. Pre ne­go što sam po­čeo sa ras­pa­ki­va­njem, dao sam se na či­ta­nje oba­le – što po­o­dav­no oba­ve­zno či­nim, i to na­ro­či­to usrd­no on­da ka­da do­la­zim na ne­ko me­sto na kom ni­sam bio du­že vre­me. Dok ve­ći­na ri­bo­lo­va­ca, na­i­me, či­ta vo­du, ja sam s vre­me­nom shva­tio da mi oba­la mo­že po­nu­di­ti mno­go vi­še in­for­ma­ci­ja, pa na njoj tra­žim sig­na­le šta bi tre­ba­lo ra­di­ti. Po to­me što je bi­lo sve­že uta­ba­nih me­sta, na ko­ji­ma su uoč­lji­vi bi­li osta­ci ku­va­ne pre­kru­pe, ali i ri­blje kr­lju­šti, shva­tio sam da se pret­hod­nih da­na ov­de ne­što pe­ca­lo, a to je već bio sa­svim do­bar znak (na­rav­no, ka­ko to kod nas če­sto bi­va, osim po­me­nu­tih tra­go­va ri­bo­lov­ci su za so­bom osta­vi­li go­mi­lu đu­bre­ta, što ni­ko­me od njih ne slu­ži na čast). Ni­vo Ta­mi­ša, či­ja je vo­da pod ja­kim pro­leć­nim sun­cem ima­la bez­ma­lo sma­rag­dno­ze­le­nu bo­ju, bio je ne­u­o­bi­ča­je­no ni­zak za ovo do­ba go­di­ne, a in­ten­ziv­no iska­ka­nje ri­be na sve stra­ne me je pod­se­ti­lo za­što vo­lim ovu pre­le­pu re­ku, iako sam je pri­lič­no za­po­sta­vio.

KAO I SVA­KI PUT, na sa­mom po­čet­ku ri­bo­lo­va po­sve­tio sam se naj­pre pro­ve­ra­va­nju kon­fi­gu­ra­ci­je te­re­na u zo­ni is­pred me­sta na ko­je sam seo, a on­da i utvr­đi­va­nju da li je ri­ba ak­tiv­na, či­me se hra­ni i ima li je u ne­koj zo­ni vi­še ne­go dru­gde. Na­kon pri­lič­no te­melj­nog is­pi­ti­va­nja dna, neo­p­hod­nog bu­du­ći da du­go ni­sam bio na ovom me­stu, na­pra­vio sam si­stem sa­sta­vljen od ka­ve­zne hra­ni­li­ce sa kram­po­ni­ma i ote­ža­njem od 40 g, kli­zne Pir­co­ni vir­ble sa kop­čom, pred­ve­za For­max Rig Ma­ster, de­blji­ne 0,10 mm, i udi­ce Fu­do Fu­na-NK, ve­li­či­ne 12.

RI­BA SE JA­VI­LA VR­LO agre­siv­no već u pr­vom za­ba­ča­ju, ali me to ni­je ohra­bri­lo već me je za­bri­nu­lo, jer mi se na Ta­mi­šu ne jed­nom de­si­lo (na raz­li­či­tim me­sti­ma) da ri­ba po­sle po­čet­ne agre­siv­no­sti na­pro­sto ne­sta­ne sa me­sta ili da po­sta­ne to­tal­no ne­za­in­te­re­so­va­na za mam­ce i hra­nu. Mo­je cr­ne slut­nje br­zo su se po­ka­za­le kao oprav­da­ne. Na­kon što sam upe­cao de­se­tak sit­nih kru­pa­ti­ca, sva­ka ak­tiv­nost ri­be pot­pu­no je za­mr­la. Bi­lo je ja­sno da ne vre­di da če­kam da se si­tu­a­ci­ja po­pra­vi sa­ma od se­be, pa sam po­čet­nu da­lji­nu za­ba­ci­va­nja, od pet­na­e­stak me­ta­ra, po­čeo da po­ve­ća­vam za po tri me­tra i da ne­ko vre­me sva­ku no­vu zo­nu is­pi­tu­jem sa oba šta­pa na ko­ja sam pe­cao, u na­di da ću pro­na­ći ri­bu ne­gde u do­me­tu svo­jih si­ste­ma... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 476-)