Od severa do juga

Tro­ji­ca ve­li­kih lju­bi­te­lja mor­skog blin­ke­ri­sa­nja za­pu­ti­la su se pred kraj fe­bru­a­ra u Grč­ku, ka­ko bi pro­ba­li da po pr­vi put na ve­štač­ke mam­ce lo­ve sla­no­vod­ne pre­da­to­re u hlad­ni­jem de­lu go­di­ne. Kao što obič­no bi­va, de­si­lo im se što­šta neo­če­ki­va­no, a ku­ća­ma su se vra­ti­li bo­ga­ti­ji za jed­no dra­go­ce­no is­ku­stvo

 Šta osim po­sla mo­že na­te­ra­ti gru­pu lju­di iz Sr­bi­je da ko­li­ma pre­đu hi­lja­du ki­lo­me­ta­ra u jed­nom prav­cu ka­ko bi usred zi­me po­se­ti­li grč­ko mo­re? Pa, na­rav­no, ri­bo­lov. Ma­la eki­pa, ko­ju či­ni­mo Igor, Dar­ko i ja, već ne­ko­li­ko go­di­na in­fi­ci­ra­na mor­skim va­ra­li­ča­re­njem, me­se­ci­ma je mo­zga­la ka­da i gde da van tu­ri­stič­ke se­zo­ne za­pu­ca u Grč­ku. Pri­ku­plja­ju­ći in­for­ma­ci­je po in­ter­ne­tu, ali i di­rekt­no od ko­le­ga iz Sr­bi­je, a još vi­še od onih iz Grč­ke, shva­ti­li smo da se i sre­di­nom zi­me mo­že le­po lo­vi­ti, pa smo se po­lo­vi­nom fe­bru­a­ra (kad ma­lo ko­me pa­da na pa­met da ide na mo­re) za­pu­ti­li na jug Grč­ke, iz­me­đu tu­ri­stič­ki po­pu­lar­ne Lef­ka­de i Ko­rint­skog za­li­va. Tu se u Jon­sko mo­re uli­va vi­še re­ka, od ko­jih mno­ge pre­ko le­ta pre­su­še, dok su im sa­da ko­ri­ta pu­na vo­de, a i duž oba­le, ko­ja je raz­u­đe­na, sme­nju­ju se pla­že i te­že pri­stu­pač­ne ste­no­vi­te de­o­ni­ce. To zna­či da u kru­gu od ne­ko­li­ko de­se­ti­na ki­lo­me­tra ima vi­še op­ci­ja za ri­bo­lov raz­li­či­tih vr­sta, pri­me­nom ne­ko­li­ko va­ra­li­čar­skih teh­ni­ka. Po­naj­vi­še smo se spre­ma­li za lov ne­kih vr­sta pla­ve ri­be, po­put pa­la­mi­de i lu­ca, i to »šor dži­ging« teh­ni­kom (dži­go­va­njem sa oba­le, ko­je se raz­li­ku­je od slat­ko­vod­nog po va­ra­li­ca­ma ko­je se ko­ri­ste i do­ne­kle po na­či­nu na ko­ji se vo­de), ali smo, na­rav­no, bi­li sprem­ni i za dru­ge atrak­tiv­ne mor­ske gra­blji­vi­ce, ko­je se ta­ko­đe mo­gu le­po lo­vi­ti pre­ko zi­me, po­put bran­ci­na, zu­ba­ti­ce, ba­ra­ku­de... Me­đu­tim, ono što smo iz pre­đa­šnjih mor­skih is­ku­sta­va na­u­či­li – da one vr­ste ko­je smo naj­vi­še oče­ki­va­li obič­no ne ra­de, ali nas uvek ob­ra­du­je ne­ka od gra­blji­vi­ca ko­je smo u na­šim pla­no­vi­ma gur­nu­li u za­pe­ćak – de­si­lo se i ovo­ga pu­ta.

PO DO­LA­SKU, NA­KON ŠTO SMO SE SME­STI­LI, od­mah smo na­še ri­bo­lo­vač­ke na­po­re usme­ri­li na obli­žnje ste­no­vi­te te­re­ne sa so­lid­nim du­bi­na­ma (20-30 m u zo­ni za­ba­ča­ja), u bli­zi­ni ka­ve­znih rib­nja­ka. Na­da­li smo se da će tu bi­ti bor­be­ne pla­ve ri­be, ali nam upor­no če­šlja­nje svih slo­je­va vo­de ni­je do­ne­lo ni uda­rac, pa smo re­ši­li da ve­če do­če­ka­mo u obli­žnjem gra­di­ću, tač­ni­je u ma­ri­ni, u ko­ju pri­sta­je i tra­jekt, vo­đe­ni mi­šlju da bi u su­mrak i pr­vi mrak tu mo­gla da nas iz­ne­na­di ka­kva pla­va ri­ba.

U bli­zi­ni smo pri­me­ti­li i ušće ma­le re­ke. Me­ni i Igo­ru je de­lo­va­lo pre­vi­še plit­ko, pa smo na­sta­vi­li do po­me­nu­te ma­ri­ne, ali je Dar­ko pro­na­šao do­volj­no do­bru po­zi­ci­ju i na nje­mu ostao. I dok nas dvo­ji­ca u ma­ri­ni i na ke­ju ni­smo ima­li ni­ka­kvu ak­ci­ju, upra­vo se Dar­ko upi­sao sa pr­vom ozbilj­ni­jom ri­bom ove krat­ke eks­pe­di­ci­je – bran­ci­nom ne­što te­žim od ki­lo­gra­ma.

Sle­de­ćeg da­na smo od­lu­či­li da obi­đe­mo ušća dve­ju ve­ćih re­ka, od ko­jih je jed­na pri­bli­žno ve­li­či­ne na­ših Mo­ra­va. Ova ušća i ni­su baš bli­zu me­stu u kom smo bi­li sme­šte­ni (50 od­no­sno 80 km), ali su na ma­pa­ma i sli­ka­ma baš obe­ća­va­la. I uži­vo je uti­sak bio isti, po­go­to­vo na uli­vu ve­će od tih re­ka; on se de­li u vi­še kra­ko­va, oko ko­jih se na­la­zi mo­čva­ra sa plit­kom bra­kič­nom (bla­go sla­nom) vo­dom, pa smo tu čak spu­sti­li gu­me­ni ča­mac sa mo­to­rom, ko­ji smo po­ne­li baš zbog ta­kvog te­re­na... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 449-)