Pa šta danas hoćeš?!

Ve­ro­vat­no ne­ma ri­bo­lov­ca kom se ni­je de­si­lo da do­đe na te­ren na kom je ri­ba pret­hod­nih da­na do­bro ra­di­la a baš ta­da kad on do­đe ne­će ni da pip­ne. Ne­ki u ta­kvoj si­tu­a­ci­ji br­zo klo­nu du­hom i od­u­sta­nu, dru­gi pro­me­ne me­sto, a tre­ći eks­pe­ri­men­ti­šu dok ne na­đu do­bit­nu kom­bi­na­ci­ju

Fe­bru­ar je po pra­vi­lu me­sec u ko­me zu­ba­to sun­ce, pra­će­no voj­vo­đan­skom ko­ša­vom, pru­ža ma­lo mo­guć­no­sti za iz­la­zak na vo­du, a ovog pu­ta je, da stvar bu­de još go­ra, Du­nav po­sle ogrom­nog po­ra­sta po­čeo na­glo da pa­da i do­dat­no mi su­zio iz­bor te­re­na na ko­ji­ma bi se mo­glo pe­ca­ti uz mo­guć­nost da se ne­što uhva­ti. Ali, re­kao sam se­bi da mo­ram iza­ći na vo­du, pa ma­kar od­se­deo ne­ko­li­ko sa­ti pi­lje­ći u ne­po­mič­ne kvi­ver vr­ho­ve. Ka­da sam od ko­le­ge Mi­la­na Ra­do­še­vi­ća do­bio in­for­ma­ci­ju da se u Bez­da­nu, na Ve­li­kom bač­kom ka­na­lu mo­že po­ne­što uhva­ti­ti na fi­der, ni­je me tre­ba­lo vi­še ni se­kun­de ube­đi­va­ti, jer mi tih 130 km, ko­li­ko ima u jed­nom prav­cu od No­vog Sa­da do Bez­da­na ni­su pred­sta­vlja­li ni­ka­kvu pre­pre­ku, ni­ti raz­log za pre­mi­šlja­nje. Ide­mo!

Sav na­o­štren, ra­no iz­ju­tra sam po­ku­pio Mi­la­na, ko­ji me je če­kao is­pred zgra­de, ta­ko­đe vid­no uz­bu­đen zbog pred­sto­je­ćeg ri­bo­lo­va. Na br­zi­nu smo uba­ci­li stva­ri u Ci­tro­e­na i za­pu­ca­li ka Bez­da­nu. Na­rav­no, kad smo sti­gli, vi­de­li smo da su sva bo­lja me­sta uve­li­ko za­u­ze­ta, a sve je uka­zi­va­lo na to da su mno­ge ko­le­ge sti­gle još po­sle »tre­ćeg dnev­ni­ka«, ka­ko bi se sme­sti­le na po­zi­ci­je ko­je sma­tra­ju iz­gled­nim. Do­bro, re­ko­smo obo­ji­ca, to je znak da ri­ba ra­di!

Sme­sti­li smo se, br­zo ras­pa­ko­va­li i po­če­li sa »mar­ki­ra­njem« te­re­na, tj. sa son­di­ra­njem dna, u po­tra­zi za pa­nje­vi­ma, oko ko­jih bi­smo za­ba­ci­va­li. Na­i­me, lo­kal­ni ri­bo­lov­ci su tu na­vu­kli mno­go pa­nje­va i dru­gih pre­pre­ka, oko ko­jih u to­ku le­ta pe­ca­ju ša­ra­ne i amu­re. Ali, na mo­joj po­zi­ci­ji je bi­la, što bi se re­klo »pi­sta«, tj. go­lo dno, bez ika­kvih pre­pre­ka. Sre­ćom, na­šao sam bla­gi od­sek pod dru­gom oba­lom i od­lu­čio da pro­bam da pe­cam u naj­du­bljem de­lu i ta­mo gde vo­da po­či­nje da is­pli­ća­va.

PO­NEO SAM DO­MA­ĆU hra­nu, sop­stve­ne pro­iz­vod­nje, bez ika­kve aro­me, ko­ju sam pa­žlji­vo na­vla­žio i do­bro pro­se­jao. Bez po­čet­nog hra­nje­nja, po­či­njem sa ri­bo­lo­vom, ko­ri­ste­ći na oba šta­pa hra­ni­li­ce HiT LC Me­di­um od 20 g, ali mi po­me­nu­ti od­sek pra­vi pro­blem pri­li­kom iz­vla­če­nja si­ste­ma za­ba­če­nog na ma­nju da­lji­nu i u du­blji deo, jer re­dov­no ka­čim hra­ni­li­cu za vrh ba­i­ra. Pro­blem re­ša­vam pre­la­ze­ći na hra­ni­li­cu HiT DS, od 20 g, ko­ja pro­sto iz­le­će iz vo­de, bez ka­če­nja, dok na ve­ćoj da­lji­ni, u pli­ćem de­lu, na­sta­vljam da pe­cam na Me­di­um iste te­ži­ne.

Imam sna­žan ose­ćaj da ri­ba tra­ži mir, tj. da ne­će hra­nu i da joj ne od­go­va­ra buć­ka­nje i uz­ne­mi­ra­va­nje, pa po­sle ne­kog vre­me­na pre­la­zim na još lak­šu hra­ni­li­cu, od 15 g, ko­ja sko­ro da ne pra­vi ni­ka­kav zvuk pri uda­ru o po­vr­ši­nu vo­de.

Ali, ni ta­ko ne­mam ni tr­zaj­čić, pu­na dva sa­ta od po­čet­ka pe­ca­nja. Ipak, upo­ran sam, jer sam ube­đen da je ri­ba tu, ali da joj na­pro­sto ni­sam po­go­dio je­lov­nik. Na cr­vi­će sam ko­nač­no do­bio jed­nu ba­bu­šku, a kom­bi­na­ci­je sa cr­vi­ći­ma i ka­ste­ri­ma (ča­u­ra­ma) ni­su uro­di­le plo­dom, pa re­ša­vam da pro­bam na kok­te­le gli­ste i cr­vi­ća... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 449-)