Laki ček iza zapreke

Na sa­mom kra­ju zi­me lju­bi­te­lji lo­va sko­ba­lja i mre­ne na­po­kon su do­če­ka­li ono če­mu su se po­du­že na­da­li – pe­riod od ne­ko­li­ko da­na sa ja­kim mra­zom, ko­ji kao da je pred­sta­vljao oki­dač za ja­vlja­nje krup­ni­jih ri­ba

Sa du­go oče­ki­va­nim na­glim za­hla­đe­njem na ce­loj te­ri­to­ri­ji Sr­bi­je, pa i u oko­li­ni Le­skov­ca, ko­nač­no su se stvo­ri­li uobi­ča­je­ni uslo­vi za zim­ski rad sko­ba­lja i dru­ge be­le ri­be na Ju­žnoj Mo­ra­vi. Po­sle ne­ko­li­ko da­na sa tem­pe­ra­tu­rom va­zdu­ha is­pod nu­le i obil­nim sne­žnim pa­da­vi­na­ma, broj ri­bo­lo­va­ca na vo­di, na­rav­no, ni­je bio ve­li­ki, jer su na pe­ca­nje na­sta­vi­li da idu sa­mo naj­u­por­ni­ji i naj­hra­bri­ji, što je lo­gič­no, bu­du­ći da ne­ko­li­ko sa­ti sta­ja­nja na smr­znu­toj ze­mlji po ki­ja­me­tu ni­je ne­ka le­pa ri­bo­lo­vač­ka avan­tu­ri­ca. Me­đu­tim, mo­ji pri­ja­te­lji i ja smo na­vi­kli na sva­ka­kve uslo­ve za ri­bo­lov, pa bi se čak mo­glo re­ći da nam je ova­kvo vre­me i ne­do­sta­ja­lo, jer je zi­ma do pre ne­ko­li­ko da­na bi­la baš sla­ba­šna i sa ma­lo sne­ga, pa ni ri­bo­lov ni­je li­čio na zim­ski, iako je po­vre­me­no bi­lo i ulo­va krup­nih sko­ba­lja, šlji­va­ra i dru­gih ri­ba.

KAD SMO KO­NAČ­NO DO­ČE­KA­LI ono če­mu smo se od po­čet­ka zi­me na­da­li, re­ši­li smo da ode­mo na Ju­žnu Mo­ra­vu kod se­la Je­la­šni­ca, gde se na­la­zi na­da­le­ko po­zna­ti zi­mov­nik, u kom je po pra­vi­lu u ovom pe­ri­o­du kon­cen­tra­ci­ja ri­be ve­li­ka i mo­že se uspe­šno pe­ca­ti. Na vo­du smo iza­šli u ra­no po­pod­ne, sa na­me­rom da pro­ba­mo da pe­ca­mo na la­ki ček i cr­vi­će, bu­du­ći da su ta teh­ni­ka i ma­mac ne­ko­li­ko da­na una­zad ko­le­ga­ma do­no­si­li le­pe ulo­ve.

Sneg je pa­dao od ju­tra, i to pri­lič­no ja­ko, a ni ve­tar ni­je bio ne­žan, pa ni­je bi­lo baš pri­jat­no bi­ti na otvo­re­nom, ali nas je ora­spo­lo­ži­la vo­da, ko­ja je bi­la pra­va zim­ska. Ju­žna Mo­ra­va bi­la je bi­stra i ja­ka, no u po­ste­pe­nom opa­da­nju, što smo mi i če­ka­li, jer ka­da ni­vo opad­ne sa ne­kih 130 cm na 80 cm mno­ga me­sta po­sta­ju iz­gled­na za pe­ca­nje na »la­ki ček«. Tom teh­ni­kom se pe­ca na ma­loj da­lji­ni, u me­stu, sa olov­ce­tom spu­šte­nim na dno, te­škim tek to­li­ko da se si­stem ne po­me­ra, i plov­kom ce­lom du­ži­nom po­dig­nu­tim iz­nad po­vr­ši­ne, či­je po­drh­ta­va­nje i ura­nja­nje uka­zu­ju da ri­ba uzi­ma ma­mac.

IZA­BRA­LI SMO ME­STO IS­POD pri­rod­ne za­pre­ke, tj. dr­ve­ta ko­je je pa­lo u vo­du, stva­ra­ju­ći niz­vod­no ma­li ti­šak, u kom je i la­ga­ni si­stem mo­gao da sto­ji u me­stu. Pe­ca­li smo bo­lo­nje­ze šta­po­vi­ma od pet me­ta­ra, na ko­je smo sta­vi­li ma­le plov­ke (nji­ho­va no­si­vost u ova­kvom pe­ca­nju ni­je bit­na, jer je olo­vo na dnu, pa plo­vak ne tre­ba da dr­ži nje­go­vu te­ži­nu). Na osnov­ni naj­lon de­blji­ne 0,16 mm na­vu­kli smo olov­nu su­zu od de­se­tak gra­ma, is­pod nje ve­za­li mi­kro-vir­blu, za či­ji smo do­nji kraj fik­si­ra­li pred­vez od naj­lo­na de­blji­ne 0,14 mm, sa udi­com Col­mic Nuc­le­ar N 600, ve­li­či­ne 10, ko­ju smo mam­či­li sa po tri cr­vi­ća... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 449-)