Drhtanje u mestu

Ka­da se tem­pe­ra­tu­ra vo­de pri­bli­ži tač­ki mr­žnje­nja, čak i one ri­be ko­je su i u ta­kvim uslo­vi­ma ak­tiv­ne na­sto­je da tro­še što ma­nje ener­gi­je i ni­su ras­po­lo­že­ne za ma ka­kvu jur­nja­vu za po­ten­ci­jal­nim ple­nom. Ipak, i u ta­kvim uslo­vi­ma je mo­gu­će uspe­šno lo­vi­ti gr­ge­če la­ga­nim va­ra­li­ča­re­njem, uko­li­ko oda­be­re­mo pra­vu tak­ti­ku, tj. ako ih po­tra­ži­mo na pra­vim me­sti­ma i po­nu­di­mo im od­go­va­ra­ju­ći ma­mac na na­čin kom ne­će mo­ći da odo­le

Na na­šem pod­ne­blju i u naj­hlad­ni­jem de­lu go­di­ne led je na ve­ći­ni vo­da naj­če­šće ne­do­volj­no čvrst da bi se lo­vi­lo sa nje­ga (tj. kroz odu­ške). Ali ve­o­ma su ret­ke i zi­me po­put ove – ta­kve da se od de­cem­bra do fe­bru­a­ra mo­že na sko­ro svim rav­ni­čar­skim vo­da­ma pe­ca­ti prak­tič­no bez pa­u­ze. Sti­ca­jem okol­no­sti, ja sam naj­ve­ći broj iz­la­za­ka po­sve­tio sve po­pu­lar­ni­jem va­ra­li­ča­re­nju ban­da­ra (gr­ge­ča) na sta­ja­ći­ca­ma oko Be­le Cr­kve, a to vre­me sam is­ko­ri­stio da u prak­si pro­ve­rim mno­ga go­di­na­ma sti­ca­na is­ku­stva ve­za­na za lov tog atrak­tiv­nog ma­log gra­bljiv­ca. Ovog pu­ta po­de­li­ću sa va­ma za­pa­ža­nja ve­za­na za pe­riod u kom se i sa­da na­la­zi­mo, ka­da je tem­pe­ra­tu­ra vo­de bli­zu tač­ke mr­žnje­nja, što uti­če na po­na­ša­nje ri­be, pa ti­me i na iz­bor pre­zen­ta­ci­ja, va­ra­li­ca i pri­bo­ra ko­ji će nam omo­gu­ći­ti naj­u­spe­šni­ji ri­bo­lov.

Ban­da­re će­mo sa­da naj­lak­še lo­vi­ti na du­bljim sta­ja­ći­ca­ma (je­ze­ri­ma, šljun­ka­ra­ma, gli­no­ko­pi­ma itd), ko­je usled od­su­stva plank­to­na u zim­skom pe­ri­o­du po­sta­ju bi­stre ili su i ina­če ta­kve, zbog te­re­na na ko­me se na­la­ze, a ko­ji uti­če na ka­rak­te­ri­sti­ke vo­de od ko­jih za­vi­si pri­su­stvo od­no­sno od­su­stvo po­me­nu­tih sit­nih or­ga­ni­za­ma. Ban­dar (i ve­ći­na dru­gih ri­ba) se sa­da na ta­kvim sta­ja­ći­ca­ma po­vla­če u naj­du­blje ja­me na dnu, i to naj­ra­di­je u one ko­je su u bli­zi­ni pod­vod­nih iz­vo­ra ili ne­kih obje­ka­ta ko­ji mo­gu pru­ži­ti za­klon (kao što su pa­nje­vi, po­to­plje­na de­bla i gra­nje, stu­bo­vi mo­sta itd). Ali, bu­du­ći da je gr­geč ri­ba no­mad­skih sklo­no­sti, ni naj­hlad­ni­ja vo­da ne spre­ča­va ja­ta ove dru­že­lju­bi­ve vr­ste da to­kom tra­ja­nja ob­da­ni­ce lu­ta­ju po vo­di ko­ju na­sta­nju­ju, na­rav­no uglav­nom se dr­že­ći du­bi­ne, jer je vo­da tu to­pli­ja, pa su ve­će šan­se da se na­đe ne­što za je­lo, a i tro­ši se ma­nje ener­gi­je. U mo­men­ti­ma iz­ra­že­ne ak­tiv­no­sti, gr­ge­či će iza­ći na ne­što pli­će pla­toe ili uz­vi­še­nja na dnu, pa po­zna­va­nje ta­kvih lo­ka­ci­ja i nji­ho­vo po­vre­me­no pre­tra­ži­va­nje mo­gu znat­no po­ve­ća­ti na­šu uspe­šnost, na­rav­no uko­li­ko na pra­vom me­stu i u pra­vo vre­me po­nu­di­mo ri­bi od­go­va­ra­ju­ći ma­mac i to na naj­i­za­zov­ni­ji na­čin, s ob­zi­rom na kon­kret­ne okol­no­sti.

ZA AK­TIV­NOG GR­GE­ČA po­treb­no je ko­ri­sti­ti ne­što ve­će va­ra­li­ce i agre­siv­ni­ju pre­zen­ta­ci­ju (agre­siv­nu za zim­ske uslo­ve, ne u ap­so­lut­nom smi­slu). Va­ra­li­ca tre­ba da nam što du­že, to­kom za­ba­ča­ja, bu­de na dnu ili ma­lo iz­nad nje­ga, a pa­u­ze u vo­đe­nju krat­ke, tek to­li­ke da se gr­geč ko­ji (even­tu­al­no) pra­ti va­ra­li­cu od­lu­či za na­pad. Naj­če­šće se za ovu va­ri­jan­tu ri­bo­lo­va ko­ri­ste gu­mi­ce mon­ti­ra­ne na udi­cu sa džig gla­vom ili na udi­cu za­ka­če­nu za če­bu­ra­šku, za­tim pil­ke­ri i nji­ma slič­ni sti­ko­vi (ma­li a te­ški) i ma­le si­li­kon­ske ili me­tal­ne gla­vi­nja­re.

Za ma­nje i pli­će vo­de ko­ri­ste se džig gla­ve ili če­bu­ra­ške u op­se­gu te­ži­ne od 3 do 10 g, ko­je gr­ge­či mo­gu re­la­tiv­no la­ko da usi­sa­ju... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 448-)