Posledice zlatne groznice

Auto­ri na­šeg naj­du­go­več­ni­jeg i naj­gle­da­ni­jeg te­le­vi­zij­skog se­ri­ja­la o ri­bo­lo­vu ob­i­šli su se­ver Mon­go­li­je uz­duž i po­pre­ko, ali su sti­ca­jem okol­no­sti ne­dav­no po pr­vi put lo­vi­li na naj­ve­ćoj mon­gol­skoj re­ci – Se­len­gi. Osim taj­me­na, hva­ta­li su i le­pe štu­ke i ve­li­ke ban­da­re

Se­len­ga je naj­ve­ća re­ka Mon­go­li­je i naj­ve­ća pri­to­ka Baj­kal­skog je­ze­ra. Du­ga je pre­ko hi­lja­du ki­lo­me­ta­ra, a na­sta­je spa­ja­njem Ide­ra i Del­ger Mo­ro­na, na ju­gu Huv­sgu­la, ogrom­ne po­kra­ji­ne ko­ja se pru­ža sve do gra­ni­ce sa Si­bi­rom. To je su­rov, pla­nin­sko-step­ski pre­deo, u ko­me se sre­ću je­di­no di­vlje ži­vo­ti­nje i no­ma­di sa svo­jim sta­di­ma. Na ovom pro­sto­ru, mno­go ve­ćem od Sr­bi­je, lju­di je ma­lo, a nji­hov ži­vot je uglav­nom vr­lo te­žak.

Glav­na ri­bo­lov­na vr­sta u Se­len­gi je taj­men, ču­ve­na si­bir­ska mla­di­ca, zbog ko­je je u gor­njem to­ku ove te­ku­ći­ce 2009. go­di­ne po­dig­nut ri­bo­lo­vač­ki kamp če­ško-mon­gol­ske kom­pa­ni­je In­gol-Zo­lot, ure­đen i opre­mljen u skla­du sa vi­so­kim stan­dar­di­ma ri­bo­lov­nog tu­ri­zma. Me­đu­tim, ri­be je usko­ro ne­sta­lo. Ona je mi­gri­ra­la usled ra­da rud­ni­ka zla­ta na re­ci Ču­lut, naj­ve­ćoj pri­to­ci Ide­ra. Tek ka­da je on za­tvo­ren, si­tu­a­ci­ja je po­če­la po­la­ko da se po­pra­vlja. U Se­len­gi je li­pljan re­dak, a ma­lo­broj­na je i le­nok pa­strm­ka, dok su po­pu­la­ci­je štu­ke i ban­da­ra tek ne­što broj­ni­je. Da­kle, hra­ne za gra­blji­vi­ce je još uvek ma­lo, pa su i taj­me­ni tan­ki, mr­ša­vi i ne­ma ih mno­go.

U PO­TRA­ZI ZA »REČ­NIM DU­HOM«, ka­ko mla­di­cu Mon­go­li zo­vu, mo­ra­li smo da obi­la­zi­mo ve­li­ko pod­ruč­je, za šta su do­ma­ći­ni obez­be­di­li po­u­zda­ni ru­ski te­re­nac mar­ke UAZ. Do ušća Ču­lu­ta u Ider, kod me­sta Dan­gin­tarh, pod­no br­da Hu­rem, je­dva smo sti­gli. Ču­lut smo Jo­ca Si­mo­no­vić i ja odav­no upo­zna­li, jer smo na ovoj pre­ko 300 ki­lo­me­ta­ra du­goj re­ci, ko­ja do­la­zi iz Han­gaj­skih pla­ni­na, sni­mi­li pr­vu emi­si­ju se­ri­ja­la Lov i ri­bo­lov na­pra­vlje­nu u Mon­go­li­ji. Vo­da Ču­lu­ta sa­da je bi­la de­li­mič­no za­mu­će­na, a mi smo kre­nu­li čam­cem niz Ider, jed­nu od ret­kih ov­da­šnjih re­ka na ko­joj ni­smo ni­kad pe­ca­li. Pred na­ma je 12 ki­lo­me­ta­ra to­ka do ušća Del­ger Mo­ro­na i po­čet­ka Se­len­ge. Vo­di­či su nam Ivan i Da­vid, dvo­ji­ca če­ških ri­bo­lo­va­ca ko­ji su sa­mo jed­nom pe­ca­li na ovom do­njem de­lu Ide­ra i ko­li­ko-to­li­ko po­zna­ju te­ren.

Zbog ki­ša u Han­gaj­skim pla­ni­na­ma, ni Ider ni­je bio pot­pu­no bi­star, što nam je od­go­va­ra­lo, jer taj­me­na je po ta­kvim uslo­vi­ma lak­še pre­va­ri­ti. Ja sam for­si­rao dvo­del­ne vo­ble­re Bo­ba­na Kr­li­ća, po­zna­tog drin­skog ri­bo­lov­ca. Na je­dan od njih, cr­nih le­đa i sre­br­na­stih bo­ko­va, uhva­tio sam pr­vu ri­bu, taj­me­na od še­zde­se­tak cen­ti­me­ta­ra. I to je, uz dva le­no­ka, bi­lo sve. Ubr­zo smo pro­ce­ni­li da se ne vre­di da­lje za­dr­ža­va­ti na Ide­ru, jer su me­sta lo­ša... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 449-)