Svemogući spinerbejt

Jed­na od naj­po­pu­lar­ni­jih va­ra­li­ca svih vre­me­na na se­ver­no­ame­rič­kom kon­ti­nen­tu u Evro­pi se još uvek pri­lič­no ret­ko ko­ri­sti. Sto­ga ni­je ni čud­no što o spi­ner­bej­to­vi­ma još ne zna­mo do­volj­no i što ve­o­ma ma­li broj ri­bo­lo­va­ca ume da iz njih iz­vu­če mak­si­mum, oko če­ga se za­i­sta vre­di po­tru­di­ti.

Ne­ki ve­štač­ki mam­ci ni po če­mu ne li­če ni na šta či­me se bi­lo ko­ja ri­ba hra­ni. Spi­ner­bej­to­vi (»suk­nji­ce«) sa­svim su si­gur­no me­đu ta­kvi­ma. Ko­mad ži­ce, ob­li­ka na­lik la­ti­nič­nom slo­vu »V« za­o­kre­nu­tom za 90º u sme­ru ka­zalj­ke na sa­tu, na či­jem se gor­njem kra­ku na­la­ze jed­no ili dva ro­ti­ra­ju­ća me­tal­na kril­ce­ta (po­put onih na stan­dard­nim lep­ti­ra­stim va­ra­li­ca­ma), dok se do­nji krak za­vr­ša­va po­ve­li­kom jed­no­kra­kom udi­com skri­ve­nom u »suk­nji­ci« od si­li­kon­skih tra­či­ca, na pr­vi po­gled kod ne­u­pu­će­nih i ne­is­ku­snih va­ra­li­ča­ra iza­zi­va  pod­smeh, ne­po­ve­re­nje ili me­ša­vi­nu ta­kvih ose­ća­nja. No upr­kos to­me, spi­ner­bejt je je­dan od naj­lov­ni­jih ma­ma­ca svih vre­me­na, pre sve­ga za štu­ku i ba­sa.

Me­đu­tim, pri­me­tio sam i da spi­ner­bej­to­vi ume­ju da za­in­tri­gi­ra­ju ri­bo­lov­ce, ali da če­sto ta »lju­bav« ni­je du­gog ve­ka. Mno­gi nji­ma pe­ca­ju ne­ko vre­me, is­pr­va pod­stak­nu­ti či­nje­ni­com da uop­šte uspe­va­ju da uhva­te ri­bu na ne­što ta­ko neo­bič­no, a po­tom, ka­da ulo­vi ne idu u ko­rak sa nji­ho­vim oče­ki­va­nji­ma, od­u­sta­nu i vra­te se du­go­go­di­šnjim fa­vo­ri­ti­ma, ube­đu­ju­ći se­be ka­ko »suk­nji­ca« jed­no­stav­no ni­je na na­šim vo­da­ma upo­tre­blji­va kao u SAD, oda­kle do­la­zi. Si­gu­ran sam, me­đu­tim, da je to pot­pu­na za­blu­da, ko­ja u naj­ve­ćem bro­ju slu­ča­je­va po­ti­če od to­ga što mno­gi ri­bo­lov­ci ko­ri­ste naj­jef­ti­ni­je (i naj­lo­ši­je) va­ra­li­ce ovog ti­pa, a uz to ih vo­de uvek na isti jed­no­lič­ni na­čin, rav­no­mer­nim okre­ta­njem ru­či­ce če­kr­ka. A iz­me­đu ta­kvog pri­stu­pa i vo­đe­nja zna­lač­ki oda­bra­nog spi­ner­bej­ta na na­čin naj­pri­me­re­ni­ji si­tu­a­ci­ji i ri­bi ko­ju že­li­mo da uhva­ti­mo raz­li­ka je kao iz­me­đu ne­ba i ze­mlje.

Uvi­đa­ju­ći raz­o­ča­ra­nje mno­gih mo­jih pri­ja­te­lja i po­zna­ni­ka učin­kom va­ra­li­ca ove vr­ste, pri­pre­mio sam je­dan ma­li se­ri­jal tek­sto­va, ko­jim ću po­ku­ša­ti da za­in­te­re­so­va­ne upu­tim u ono naj­va­žni­je što o »suk­nji­ca­ma« tre­ba zna­ti, kao i o fi­ne­sa­ma nji­ho­ve upo­tre­be ko­je pro­ve­re­no do­no­se naj­bo­lje re­zul­ta­te. Kre­nu­će­mo, na­rav­no, od osnov­nih ka­rak­te­ri­sti­ka i kva­li­te­ta ovog me­ni ve­o­ma dra­gog ve­štač­kog mam­ca, na ko­ji uspe­šno lo­vim sko­ro če­tvrt ve­ka.

NE­ZA­KA­ČI­VOST ili, bo­lje re­če­no, la­ko pro­la­že­nje kroz gra­nje, tra­vu i dru­gi krš, od kog udi­cu »tvr­do« usa­đe­nu u ote­ža­nje šti­ti gor­nji krak ži­ce, ko­ji no­si kril­ce (ili kril­ca), osnov­na je od­li­ka ove vr­ste ve­štač­kih ma­ma­ca, ko­ja joj do­no­si zna­čaj­nu pred­nost u od­no­su na ve­ći­nu osta­lih (ima još mno­go te­ško za­ka­či­vih ma­ma­ca, ali kod ve­ći­ne je udi­ca skri­ve­na u te­lu va­ra­li­ce... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 416-)