Sve je pošlo naopačke...

Is­ku­sni ri­bo­lov­ci do­bro zna­ju da na­gla za­hla­đe­nja i oto­plje­nja po pra­vi­lu lo­še uti­ču na rad ri­be, ko­ja u ta­kvim okol­no­sti­ma ne­ret­ko iz­gu­bi ape­tit na ne­ko vre­me, a ka­da i poč­ne da je­de naj­če­šće to či­ni po ne­kom ati­pič­nom rit­mu. Ta­da na uspeh mo­gu ra­ču­na­ti sa­mo oni ko­ji re­še jed­na­či­nu sa vi­še ne­po­zna­tih.

Ka­sna je­sen i po­če­tak zi­me su pe­riod ko­ji mno­gi va­ra­li­ča­ri sa re­ka ci­pri­nid­nog re­gi­o­na, uklju­ču­ju­ći i me­ne, želj­no iš­če­ku­ju. Sa hla­đe­njem vo­de se be­la ri­ba gru­pi­še u ve­li­ka ja­ta i po­vla­či u zi­mov­ni­ke (na re­ka­ma su to du­bo­ka me­sta sa sla­bi­jim pro­to­kom), a za njom ide i smuđ, ko­me je ona glav­na hra­na. To je i lo­gič­no, jer ta gra­blji­vi­ca, kao i sve dru­ge ri­be, na­sto­ji da šte­di ener­gi­ju i to­plo­tu, tj. da se što ma­nje kre­će, pa se sme­šta u bli­zi­ni svo­je po­ten­ci­jal­ne lo­vi­ne, tj. na obo­di­ma ve­li­kog ja­ta, iz kog će se »po­slu­ži­ti« kad ose­ti po­tre­bu za je­lom.

Ne­pi­sa­na pra­vi­la za zim­sko va­ra­li­ča­re­nje smu­đa gla­se:

1. Šan­se za uspeh naj­ve­će su u naj­to­pli­jem de­lu da­na;

2. Va­lja ko­ri­sti­ti ve­li­ke si­li­kon­ce, ali sit­ne vi­bra­ci­je;

3. Va­ra­li­ce bi tre­ba­lo da su hlad­nih bo­ja (pla­ve, be­le, si­ve...);

4. Dži­go­vi tre­ba da se kre­ću u ma­lim sko­ko­vi­ma ili bez njih (prak­tič­no po pra­voj li­ni­ji), uz du­že pa­u­ze.

Sve je to va­ži­lo kra­jem no­vem­bra i u pr­voj po­lo­vi­ni de­cem­bra, kao i mno­go zi­ma ra­ni­je. Oko jed­nog ve­li­kog zi­mov­ni­ka na Be­ge­ju, ne­da­le­ko od Zre­nja­ni­na, lo­vi­li smo smu­đe­ve, ban­da­re i bu­co­ve, a što je tem­pe­ra­tu­ra vo­de bi­la ni­ža, to su če­šća bi­la i »čvr­ka­nja« krup­nih bo­dor­ki na ma­le ve­štač­ke mam­ce od me­ke gu­me...

A ON­DA SE SVE IZ­NE­NA­DA PRO­ME­NI­LO. Zi­ma se prak­tič­no pre­tvo­ri­la u pro­le­će, sa dnev­nim tem­pe­ra­tu­ra­ma ko­je su išle i do 16º C, dok noć­ne go­to­vo uop­šte ni­su pa­da­le is­pod nu­le. Vo­de su po­če­le da se gre­ju, što je na­gna­lo be­lu ri­bu da na­pu­sti zi­mov­ni­ke, a za njom je, na­rav­no, kre­nuo i smuđ. Da kon­fu­zi­ja me­đu ri­ba­ma (a po­sle­dič­no i me­đu ri­bo­lov­ci­ma) bu­de još ve­ća, usled to­plje­nja sne­ga sa Kar­pa­ta ni­vo vo­da u Ba­na­tu sko­ro se sva­ko­dnev­no di­zao i spu­štao, pa su mno­gi va­ra­li­ča­ri po­sle ne­ko­li­ko uza­stop­nih pot­pu­no ne­u­spe­šnih iz­la­za­ka na ti­pič­na zim­ska me­sta od­lo­ži­li pri­bor i re­ši­li da če­ka­ju bo­lje (tj. hlad­ni­je) da­ne.

Ka­ko ni­sam od onih što se la­ko pre­da­ju, re­šio sam da za no­vu si­tu­a­ci­ju po­tra­žim no­vo re­še­nje. Ti­sa je bi­la ide­al­nog vo­do­sta­ja, uz to spo­ra i vr­lo bi­stra, po­što je­di­no na nju ni­je uti­ca­lo to­plje­nje sne­ga (bu­du­ći da ga u Ma­đar­skoj ni­je bi­lo), i na njoj je smuđ tih da­na uspe­šno hva­tan mu­va­njem iz ča­ma­ca, ali ja ta­ko ni­sam mo­gao da pe­cam jer sam svo­ju »la­đu« iz­va­dio pre to­ga. Od­lu­čio sam za­to da pro­bam da pro­na­đem ne­ka iz­gled­na me­sta na Ta­mi­šu i ka­na­lu Du­nav–Ti­sa–Du­nav. Po­što sam pla­ni­rao da idem na za­ba­če­ne te­re­ne, što da­lje od na­se­lja, mo­rao sam da se do­bro in­for­mi­šem i pri­pre­mim. Pro­u­čio sam po­ten­ci­jal­na me­sta pre­ko pro­gra­ma Gugl Ze­mlja, pri­ku­pio do­dat­ne in­for­ma­ci­je od ne­kih sta­ri­jih ko­le­ga, ras­pi­tao se o pu­te­vi­ma i pri­pre­mio vo­zi­lo. Sva­ki iz­la­zak sam pla­ni­rao ta­ko da imam i ne­ku re­zer­vnu po­zi­ci­ju za slu­čaj da iz bi­lo kog raz­lo­ga ne mo­gu da lo­vim na cilj­nom me­stu... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 342-)