Kraći predvez i manji mamac

I plo­ti­ca je jed­na od ri­ba ko­je su vre­men­ske pri­li­ke »iz­ba­ci­le iz rit­ma«. Du­go je ni­je bi­lo na po­zi­ci­ja­ma na ko­ji­ma je oče­ku­je­mo u ovo do­ba go­di­ne. Ali, on­da ka­da su mno­gi već po­če­li da gu­be na­du da će je ove zi­me uop­šte lo­vi­ti, ko­nač­no se po­ja­vi­la ta­mo gde je i nor­mal­no da bu­de. Uz ma­lo pri­la­go­đa­va­nja, usle­dio je us­pe­šan ri­bo­lov.

Po­sljed­nji mje­sec sad već pro­šle go­di­ne i pr­vi mje­sec ove bi­li su ve­ćim di­je­lom nat­pro­sječ­no to­pli, sa po­vre­me­nim ki­šo­vi­tim raz­do­blji­ma, što je do­pri­ni­je­lo pra­vom je­se­njem ugo­đa­ju. No ugo­đaj na stra­nu, bri­ge su nam za­da­va­li ne­sta­bil­ni vo­do­sta­ji ri­je­ka i ma­hom pu­sti zi­mov­ni­ci. Sve je ka­sni­lo, pa se ta­ko i bi­je­la ri­ba još mo­ta­la po­svu­da, po­la­ko pu­tu­ju­ći pre­ma mir­nim i si­gur­nim mje­sti­ma, na ko­ji­ma će pro­ve­sti hlad­ne da­ne ka­da zi­ma jed­nom na­po­kon stig­ne. Iako ne nu­žno, zi­mov­ni­ci bi­je­le ri­be če­sto se na­la­ze u ne­po­sred­noj bli­zi­ni ne­kog mo­sta, po­go­to­vo ako je on u na­se­lje­nom mje­stu. I kad sam već po­mi­slio, obi­la­ze­ći sta­re i do­bro mi zna­ne mo­sto­ve na Ku­pi, ka­ko u zi­mov­ni­ci­ma ko­ji su go­di­na­ma bi­li tu kraj njih ne­će još ne­ko vri­je­me od ri­bo­lo­va bi­ti ni­šta, sti­gla mi je in­for­ma­ci­ja da se ri­ba u ve­ćim ja­ti­ma po­ja­vi­la iz­me­đu mo­sto­va u Kar­lov­cu, u jed­nom od po­zna­ti­jih kup­skih zi­mov­ni­ka. Ipak, vo­do­staj je ta­da bio vi­sok, pre­vi­sok... Tri da­na pri­je no­ve go­di­ne Ku­pa je još bi­la ma­lo vi­ša od op­ti­mu­ma, ali pro­ci­je­ni­li smo da bi se mo­glo lo­vi­ti. A cilj su nam bi­le plo­ti­ce, one ve­li­ke li­je­pe plo­ti­ce ka­kve smo i Ne­nad i ja mno­go pu­ta pri­ja­šnjih zi­ma ov­dje lo­vi­li bo­lo­nje­zom, no ni­kad fi­de­rom.

PLO­TI­CA JE JED­NA OD ri­jet­kih ri­ječ­nih ri­ba za či­ji je lov pri­mje­re­ni­ji bo­lo­njez, a plo­vak mo­žda i učin­ko­vi­ti­ji od osje­tlji­vog vr­ha fi­de­ra. Mo­žda... To je sa­mo pret­po­stav­ka ko­ja po­la­zi po­naj­pri­je od nje­nih ži­vot­nih i pre­hram­be­nih na­vi­ka, tj. od mje­sta na ko­ji­ma se za­dr­ža­va i na­či­na na ko­ji uzi­ma hra­nu. Plo­ti­ce, na­i­me, ni­su ri­be dna (po­put pod­u­sta, mre­na ili de­ve­ri­ka), već se uglav­nom kre­ću u svim slo­je­vi­ma, pa se ta­ko i hra­ne u pro­la­zu, če­sto na po­la du­bi­ne. Sve to, na­rav­no, po­go­du­je ri­bo­lo­vu plov­kom, ko­jim je mo­gu­će pre­tra­ži­va­ti sva­ki sloj vo­de po­seb­no i po­la­ko vo­di­ti ma­mac. Zna­či, što je pri­je sve­ga va­žno: pre­zen­ta­ci­ja. I dru­go – iz­bor mam­ca. U zim­skom pe­ri­o­du, sma­tra­ju mno­gi, ze­le­na je al­ga kla­do­fo­ra naj­bo­lji ma­mac za krup­ne plo­ti­ce, no zbog na­či­na na ko­ji ju je po­treb­no po­nu­di­ti ri­bi ni­je po­god­na za lov fi­der teh­ni­kom. Bar ja to za­sad ni­sam po­ku­ša­vao, prem­da ni­šta ni­je is­klju­če­no. Dru­gi je ma­mac, sva­ka­ko, crv. E sa njim se već mo­že sva­šta... U ri­bo­lo­vu fi­de­rom va­žno je da plo­ti­ca, po mo­guć­no­sti, uoči ma­mac dok to­ne, zna­či već u pro­pa­da­nju, te da kre­ne za njim i uzme ga u ča­su kad sa­mo što ni­je pao na dno ili ne­tom na­kon to­ga. Rje­še­nje je te­o­ret­ski jed­no­stav­no: što du­ži pred­vez, što lak­ša hra­ni­li­ca... i to je to. I za­i­sta je ta­ko, ali u prak­si to ni­je baš uvi­jek la­ko iz­ve­sti. A i ni­je baš sa­mo to. I ni­je sa­mo ta­ko. Za­to, haj­de­mo na vo­du... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 342-)