Prednost domaćeg terena

Ka­da se tem­pe­ra­tu­ra vo­de pri­bli­ži tač­ki mr­žnje­nja, smu­đa je mno­go te­že uhva­ti­ti na va­ra­li­cu ne­go sta­ci­o­nar­nim me­to­dom, na pri­rod­ni ma­mac (ži­vog ili mr­tvog ke­de­ra, fi­let, par­če...). No va­ra­li­ča­ri ko­ji do­bro po­zna­ju te­re­ne na ko­ji­ma pe­ca­ju i ume­ju da oda­be­ru va­ra­li­cu i pre­zen­tu­ju je na pra­vi na­čin mo­gu da u uslo­vi­ma po­volj­nog vo­do­sta­ja ra­ču­na­ju na uspeh i u pe­ri­o­du pred sam po­če­tak lo­vo­sta­ja.

U ovom pe­ri­o­du, ka­da se od ve­ćih gra­blji­vi­ca ci­pri­nid­nog re­gi­o­na uspe­šni­je mo­že lo­vi­ti sa­mo smuđ (štu­ka je u za­bra­ni, a som i bu­cov su sla­bo ak­tiv­ni, pa se do­bi­ja­ju ma­nje-vi­še sa­mo slu­čaj­no), sva­ke go­di­ne re­dov­no iz­la­zim na Sa­vu i Du­nav na užem grad­skom pod­ruč­ju srp­ske pre­sto­ni­ce i lo­vim sa oba­le. Am­bi­jent, na­rav­no, ni­je na­ro­či­to lep, a ni po­god­nih me­sta ne­ma pre­vi­še, pre sve­ga zbog mno­štva spla­vo­va, bro­do­va-re­sto­ra­na i dru­gih obje­ka­ta, ali upr­kos po­ve­li­kom ri­bo­lo­vač­kom pri­ti­sku (ko­ji je ne­iz­be­žan u gra­du sa vi­še od mi­lion i po sta­nov­ni­ka), ov­de se mo­že uspe­šno va­ra­li­ča­ri­ti, a po­vre­me­no uhva­ti­ti i ne­ki kru­pan ko­mad.

IZ­GLE­DI SU NAM NAJ­VE­ĆI pred sam na­do­la­zak vo­de, ali se do­bri re­zul­ta­ti mo­gu oče­ki­va­ti i ka­sni­je, u fa­zi stag­na­ci­je. Oni ko­ji to zna­ju re­dov­no pra­te iz­ve­šta­je o vo­do­sta­nju i u tim pe­ri­o­di­ma ko­ri­ste sva­ki slo­bo­dan tre­nu­tak za iz­la­zak na re­ke, što je osnov­ni pred­u­slov uspe­ha.

Dru­gi bi­tan ele­ment je ume­će »či­ta­nja vo­de«, tj. pre­po­zna­va­nja po­god­nih lo­ka­ci­ja. To su u ovo do­ba one na ko­ji­ma se br­zi­na to­ka sma­nju­je (če­sto za­to što se du­bi­na po­ve­ća­va) i nje­gov pra­vac me­nja, kao što su pri­rod­ni li­ma­ni ili oni ko­ji na­sta­ju iza spla­vo­va i dru­gih ve­ćih obje­ka­ta. Na­i­me, u spo­ri­joj i ne­što du­bljoj (pa ti­me i ma­lo to­pli­joj) vo­di sit­na ri­ba se če­sto gru­pi­še, na­ro­či­to ta­mo gde joj stru­ja do­no­si i ne­što hra­ne, pa je sa­svim lo­gič­no da tu tre­ba tra­ži­ti i ak­tiv­ne gra­blji­vi­ce, ko­je se sme­šta­ju u bli­zi­ni svog po­ten­ci­jal­nog ple­na ka­ko ne bi mo­ra­le da tro­še mno­go ener­gi­je da do nje­ga do­đu. Me­sta sa spo­rim to­kom omo­gu­ća­va­ju nam i bo­lju pre­zen­ta­ci­ju od­go­va­ra­ju­ćih va­ra­li­ca, bu­du­ći da na nji­ma mo­že­mo da ko­ri­sti­mo olov­ne gla­ve ma­lih te­ži­na, sa ko­ji­ma ve­štač­ki mam­ci spo­ri­je to­nu i ži­vah­ni­je ra­de i pri ma­lim br­zi­na­ma po­vla­če­nja, što je po­seb­no va­žno u le­de­noj vo­di, u ko­joj ni­jed­na ri­ba ne jur­ca za ple­nom.

BEZ DO­BROG PO­ZNA­VA­NJA iz­gled­nih po­zi­ci­ja, ne­ma uspe­šnog lo­va smu­đa. Za­to su ri­bo­lov­ci ko­ji iz­la­ze na vo­du pre­ko ce­le go­di­ne i pam­te ili za­pi­su­ju ono što vi­de... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br 370-)