Navala sitnurije

Ta­miš je re­ka sa ra­zno­vr­snim i bo­ga­tim ri­bljim fon­dom, a u ovom de­lu se­zo­ne po pra­vi­lu se na nje­mu mo­gu le­po pe­ca­ti krup­na be­la ri­ba i so­lid­na ba­bu­ška. Me­đu­tim, ove go­di­ne, zbog če­stih ve­li­kih osci­la­ci­ja vo­do­sta­ja, ri­ba ra­di pro­men­lji­vo, pa i naj­bo­lji po­zna­va­o­ci te pi­to­me rav­ni­čar­ske te­ku­ći­ce mo­ra­ju da se po­tru­de i da bu­du ak­tiv­ni sve vre­me to­kom ri­bo­lo­va, da bi ku­ći oti­šli za­do­volj­ni

Po­sle ne­ko­li­ko uza­stop­nih pe­ca­nja na Ti­si u dru­goj po­lo­vi­ni ju­la, od­lu­čio sam da za pro­me­nu pr­vi av­gu­stov­ski iz­la­zak pro­ve­dem na Ta­mi­šu. Dru­štvo mi je pra­vio glav­ni ured­nik Ri­bo­lo­va Vla­di­mir Sta­kić, ko­ji je pri­hva­tio moj pred­log da ode­mo do Sa­ku­la, na iz­u­zet­no lep te­ren kod se­o­ske pla­že, gde vi­so­ke ka­nad­ske to­po­le pra­ve ugod­nu hla­do­vi­nu to­kom naj­ve­ćeg de­la da­na, pa je pe­ca­nje pri­jat­no i po naj­ve­ćim vru­ći­na­ma.

Na re­ku smo sti­gli u svi­ta­nje, pre­šav­ši sko­ro bez ika­kvih pro­ble­ma po­sled­nju de­o­ni­cu ze­mlja­nog pu­ta, ko­ji ni­je bio ras­ka­ljan, iako je pret­hod­nih da­na bi­lo pa­da­vi­na. Sam po­gled na po­vr­ši­nu mut­ne vo­de, či­ju je mir­no­ću re­me­ti­lo iska­ka­nje ri­ba, da­vao je na­du da će pe­ca­nje bi­ti uspe­šno, pa smo se na­ma­za­li za­štit­nim sred­stvi­ma pro­tiv ko­ma­ra­ca čim smo sta­li, i ba­ci­li se na pri­pre­mu me­sta od­mah po iz­la­sku iz ko­la. Na­i­me, vo­da, ko­ja je po­do­sta opa­la, osta­vi­la je po­sled­nja dva-tri me­tra oba­le u de­be­lom bla­tu, pa smo ašov­či­ćem ma­lo po­rav­na­li zo­nu u ko­ju će­mo po­sta­vi­ti sto­li­ce, po­lo­živ­ši pod njih i pod no­ge na­se­če­no i na­lo­mlje­no vr­bo­vo gra­nje. Za­tim smo pri­stu­pi­li pra­vlje­nju hra­ne, ko­joj sam do­dao i ne­što ku­ku­ru­za, mi­kro­pe­le­ta i cr­vi­ća, a po­tom smo mon­ti­ra­li si­ste­me.

Ja sam re­šio da lo­vim na fi­der, po­što sam pret­po­sta­vljao da će ta teh­ni­ka da­va­ti krup­ni­ju ri­bu od one ko­ja se na ovom te­re­nu naj­če­šće hva­ta na plo­vak. Po­sle po­čet­nog hra­nje­nja iz­ba­ci­va­njem 7-8 ve­li­kih hra­ni­li­ca na tri­de­se­tak me­ta­ra od oba­le (ot­pri­li­ke na sre­di­nu ko­ri­ta), na udi­cu ve­li­či­ne 14 sta­vljam kok­tel od dva be­la cr­vi­ća i jed­nog cr­ve­nog te po­či­njem sa pe­ca­njem. Ni­je pro­šao ni mi­nut od pr­vog hi­ca, a vrh mog fi­de­ra je za­i­grao i iz­va­dio sam kru­pa­ti­cu. U dru­gom za­ba­ča­ju do­bi­jam le­pog cver­gla­na, a on­da na­sta­vlja­ju da se ni­žu udar­ci i ulo­vi, ali uglav­nom sit­ne be­le ri­be... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 408-)