Manića ima kad je zima

Je­di­ni pri­pad­nik po­ro­di­ce ba­ka­la­ra ko­ji se adap­ti­rao na ži­vot u slat­koj vo­di ve­o­ma je ce­njen kod nas. Iako je ret­ko te­žak pre­ko ki­lo­gra­ma, a naj­bo­lje se lo­vi u eks­trem­nim uslo­vi­ma – po naj­ve­ćoj zi­mi, i to ne­ret­ko no­ću, broj onih ko­ji ga s namerom pe­ca­ju to­kom naj­hlad­ni­jeg de­la se­zo­ne ra­ste iz go­di­ne u go­di­nu. Evo šta tre­ba da ima­te u vi­du ako re­ši­te da se po­sve­ti­te ma­ni­ću.

U zim­skom pe­ri­o­du če­sto pe­cam ma­ni­ća i imam do­sta uspe­ha u to­me, pa sam ra­do pri­hva­tio pred­log re­dak­ci­je da svo­ja is­ku­stva po­de­lim sa či­ta­o­ci­ma Ri­bo­lo­va. Ja lo­vim na Ta­mi­šu, ali ovu za­ni­mlji­vu ri­bu mo­gu­će je pe­ca­ti i na dru­gim rav­ni­čar­skim vo­da­ma (ima je u Ti­si, Du­na­vu, Ve­li­koj Mo­ra­vi itd. – prim. ur.).

Osnov­no pra­vi­lo kog se dr­žim pri iz­bo­ru te­re­na je­ste da dno ne sme bi­ti za­mu­lje­no; ono tre­ba da je pre­kri­ve­no pe­skom ili sit­nim ka­me­nom (šljun­kom), a ta­kvo je na svim rav­ni­čar­skim te­ku­ći­ca­ma ta­mo gde je tok ne­što br­ži. Bit­ni fak­to­ri su i ni­vo i pro­vid­nost vo­de. Ako je ona vi­so­ka i mut­na, ma­ni­ća tra­žim na pli­ćim de­lo­vi­ma i za­ba­cu­jem bli­že oba­li. Na­su­prot to­me, uko­li­ko je vo­da ni­ska i bi­stra, ma­nić se po­me­ra u du­bi­nu, pa i ja to či­nim. Naj­lak­še ga je pro­na­ći is­pod bra­na, po­što ga one spre­ča­va­ju da na­sta­vi uz­vod­nu mi­gra­ci­ju, ali sam ja svo­je naj­krup­ni­je ma­ni­će hva­tao da­lje od njih.

Ova ri­ba ja­vlja se u naj­hlad­ni­jem de­lu go­di­ne (po­če­tak nje­ne ak­tiv­no­sti sko­ro se u pot­pu­no­sti po­kla­pa sa pre­stan­kom ra­da so­ma). Po bi­stroj vo­di, ka­kva zi­mi če­sto i je­ste, naj­bo­lje se pe­ca od su­mra­ka do ne­gde 21 č, dok se po mut­noj ulo­vi mo­gu oče­ki­va­ti pre­ko ce­log da­na.

Ma­nić ni­je na­ro­či­to bor­ben, a uz to se kod nas ne hva­ta­ju krup­ni ko­ma­di, pa nam za nje­ga mo­že sa­svim le­po po­slu­ži­ti i jef­tin pri­bor. Ja na me­sti­ma sa ja­čim pro­to­kom ko­ri­stim šta­po­ve du­ge 2,7 m, t.b. 40–80 g, ali upo­tre­blji­vi su i oni du­ži i kra­ći, ne­što ma­nje ili ve­će te­ži­ne ba­ca­nja, a na po­zi­ci­ja­ma sa spo­ri­jim pro­to­kom ve­o­ma se do­bro mo­že pe­ca­ti fi­de­ri­ma. Naj­lon ne­ka vam bu­de preč­ni­ka iz­me­đu 0,25 i 0,30 mm, ta­ko da ima do­volj­no sna­ge da iz­dr­ži i op­te­re­će­nje u slu­ča­ju da ma­mac uzme krup­ni­ji smuđ, što ni­je ne­mo­gu­će (upo­tre­ba ple­te­ni­ca se ne pre­po­ru­ču­je, pre sve­ga za­to što se ma­nić lo­vi po hlad­no­ći, a ako se stru­na ko­ja upi­je vo­du za­le­di – od nje ni­ka­kve ko­ri­sti).

Ni o iz­bo­ru udi­ce se ne mo­ra pre­te­ra­no bri­nu­ti, jer ma­nić sko­ro uvek du­bo­ko pro­gu­ta ma­mac. Va­žno je sa­mo da je jed­no­kra­ka do­volj­no oštra i da ni­je pre­ve­li­ka, pa ja upo­tre­blja­vam ša­ran­ke ve­li­či­ne 2... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br 365/366-)