Dobro je, imamo recept!

Plov­ka­re­nje na Dri­ni po­seb­no je pro­duk­tiv­no pre­ko zi­me, jer se ta­da po pra­vi­lu pe­ca­ju naj­krup­ni­ji sko­ba­lji, plo­ti­ce i mre­ne. Ali to ni­je ni la­ko ni jed­no­stav­no. Tre­ba oda­bra­ti pra­vo me­sto, pri­vlač­nu pri­ma­mu, do­bar si­stem i ma­mac, a uz sve to ima­ti br­ze re­flek­se, smi­re­nost i ume­će.

Od­mah na­kon za­vr­šet­ka va­ra­li­čar­ske se­zo­ne, sre­đi­va­nja pri­bo­ra i nje­go­vog od­la­ga­nja do le­ta 2015, do­hva­tio sam se plov­ka­ro­škog pri­bo­ra, jer je gre­ho­ta ne lo­vi­ti zi­mi be­lu ri­bu na Dri­ni. Sa po­ste­pe­nim pa­dom tem­pe­ra­tu­re vo­de do­la­zi do mi­gra­ci­je ci­pri­ni­da, ko­ji­ma vi­še ni­su ta­ko in­te­re­sant­ni tra­va i hleb, jer tra­že ja­ču hra­nu. Mir­ni­ji de­lo­vi re­ke tih da­na ot­kri­va­ju ri­bu, ko­ja se ne­pre­sta­no iz­ba­cu­je, ali ta ogrom­na ja­ta kao da ni­je mo­gu­će pre­va­ri­ti i tek po­ne­ki ri­bo­lo­vac ima či­me da se po­hva­li.

Ni­sam bio si­gu­ran šta bi tre­ba­lo ra­di­ti u ta­kvoj si­tu­a­ci­ji, ali na mo­ju ve­li­ku sre­ću znao sam ko­ga to da pi­tam. Ali­ja Fi­li­po­vić, Mu­ris Đug i Mir­sad Fi­li­po­vić Fi­ćo, dru­ga­ri iz Tu­zle, maj­sto­ri plov­ka i re­pre­zen­ta­tiv­ci Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne, a pre sve­ga pra­ve lju­di­ne, pri­hva­ti­li su bez ika­kvog pre­mi­šlja­nja moj po­ziv da do­đu na Dri­nu, da pe­ca­mo je­dan dan u do­njem to­ku. U ne­de­lju uju­tru, Zo­ran Rad­mi­lo­vic Zol­ba i ja smo na Še­pač­ki most (gra­nič­ni pre­laz iz­me­đu Sr­bi­je i BiH) sti­gli tač­no na vre­me. Po iz­la­sku iz vo­zi­la do­če­kao nas je jak le­de­ni ve­tar i po­mi­slio sam da će­mo se smr­znu­ti za ne­ko­li­ko mi­nu­ta, ali čim smo ugle­da­li ve­se­la li­ca na­ših go­sti­ju vi­še na hlad­no­ću ni­smo ni po­mi­sli­li. Po­zdra­vi­smo se br­zo, utr­ča­smo u ko­la i kre­to­smo do ne­ko­li­ko ki­lo­me­ta­ra uda­lje­nog ko­nač­nog od­re­di­šta.

OPRE­DE­LI­LI SMO SE ZA TU­BI­ĆE, vr­hun­sko me­sto ne­da­le­ko od Lo­zni­ce. Za­hva­lju­ju­ći to­me što ni­je baš pri­stu­pač­no, ono je za mno­ge ri­bo­lov­ce ne­pri­vlač­no, te je pri­o­ba­lje di­vlje i za­pu­šte­no. Br­zo va­di­mo stva­ri iz ko­la, pa Mu­re­tu i Ali­ji pre­pu­šta­mo pra­vlje­nje hra­ne, a Zol­ba i ja po­ma­že­mo u fi­zič­ki zah­tev­ni­jem de­lu po­sla, do­no­se­ći, od­no­se­ći i pri­no­se­ći sa­stoj­ke, bu­du­ći da smo mi ipak pre­le­ta­či, va­ra­li­ča­ri ko­ji se za­ni­ma­ju plov­ka­re­njem da bi lak­še pre­zi­mi­li, a na­ši go­sti su maj­sto­ri te teh­ni­ke. Oni na tri ki­lo­gra­ma pri­hra­ne 100% Catch sa aro­mom ka­ra­me­le do­da­ju je­dan li­tar cr­vi­ća i 6 kg ze­mlje (me­ša­vi­ne kr­tič­nja­ka i gli­ne), do­bi­ja­ju­ći ta­ko, ka­ko se po­ka­za­lo, ko­li­či­nu do­volj­nu za tri sa­ta ri­bo­lo­va, to­kom ko­ja smo ba­ci­li če­ti­ri se­ri­je od po pet­na­e­stak ku­gli ve­li­či­ne ma­nje po­mo­ran­dže i sve vre­me do­hra­nji­va­li ne bi­smo li za­dr­ža­li ri­bu is­pred se­be.

MU­RE JE SVE KU­GLE BA­CIO sa ne­ve­ro­vat­nom pre­ci­zno­šću, valj­da na je­dan me­tar kva­drat­ni, u zo­nu gde se se­ku vo­de (tj. na gra­ni­cu spo­ri­jeg i br­zog to­ka). Po­vr­ši­na je tu bi­la glat­ka, du­bi­na iz­me­đu 3 i 3,5 m, a dno šljun­ko­vi­to (na tom de­lu re­ke na sto­ti­nak me­ta­ra ima sa­mo ne­ko­li­ko se­dri ko­je vi­re, dok su osta­le za­tr­pa­ne šo­de­rom). Pr­vi pro­la­sci plov­ka do­ne­li su i pr­ve pro­ma­ša­je, nor­mal­ne za po­če­tak pe­ca­nja na te­re­nu sa dnom ko­je ni­je ide­al­no rav­no. Kao po ko­man­di, svi po­ve­ća­va­mo du­ži­nu pred­ve­za sa 30 na 60 cm i već u na­red­nom pro­la­zu pr­va ri­ba je na šta­pu... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br 365/366-)