Rezultati minulog rada

Naj­ve­ća ita­li­jan­ska re­ka odav­no va­ži za jed­nu od naj­bo­ljih vo­da za lov so­ma u Evro­pi. Ali mno­gi­ma je jed­na­ko za­ni­mlji­va i kao fan­ta­sti­čan te­ren za lov ša­ra­na, ko­ji se iz po­je­di­nih kam­po­va, či­ji vla­sni­ci ri­bu re­dov­no hra­ne, lo­vi u ko­li­či­na­ma prak­tič­no ne­za­mi­sli­vim za ma ko­ju »di­vlju« vo­du u Evro­pi

Ce­la pri­ča sa or­ga­ni­zo­va­njem do­la­za­ka ri­bo­lo­va­ca za­in­te­re­so­va­nih za lov so­ma i ša­ra­na na re­ci Po kod me­sta Izo­la Se­ra­fi­ni (ko­je se na­la­zi iz­me­đu Pja­čen­ce i Kre­mo­ne) po­če­la je pre de­se­tak go­di­na. Naj­pre smo na tom kult­nom te­re­nu pe­ca­li moj pri­ja­telj De­jan De­mić, kon­struk­tor i pro­iz­vo­đač u Ita­li­ji iz­u­zet­no po­pu­lar­nih si­li­kon­skih gla­vi­nja­ra, ja i ne­ko­li­ko na­ših dru­ga­ra. On­da smo ugo­sti­li eki­pu emi­si­je Lov i ri­bo­lov (Sr­đa­na De­spo­ta Bla­fa, Jo­cu Si­mo­no­vi­ća i ne­ko­li­ko nji­ho­vih ko­le­ga), pa se za ovaj te­ren ču­lo i na Bal­ka­nu i mno­go ši­re, a za­tim sam ja obez­be­dio par ča­ma­ca, na­šao op­ci­ju za sme­štaj za ri­bo­lov­ce i ta­ko je sve kre­nu­lo.

STI­CA­JEM RA­ZNIH OKOL­NO­STI, sva­šta se iz­de­ša­va­lo i pro­me­ni­lo, što oče­ki­va­no i pla­ni­ra­no, što sa­svim iz­ne­na­da, te sti­ca­jem okol­no­sti De­mić i ja ne­ko­li­ko go­di­na, iako smo stal­no u kon­tak­tu, ni­smo us­pe­li da se or­ga­ni­zu­je­mo da iza­đe­mo na vo­du. To­me je ko­nač­no do­šao kraj po­čet­kom po­sled­nje de­ka­de av­gu­sta, ka­da su De­jan i nje­gov sin Alek­san­dar do­šli do Izo­le Se­ra­fi­ni u da­ni­ma ka­da sam bio na od­mo­ru i mo­gao da im se pri­klju­čim.

Uslo­vi za va­ra­li­ča­re­nje so­ma na tom de­lu Poa i da­lje su bi­li lo­ši, kao to­kom ce­log le­ta – sa ve­li­kom vru­ći­nom (za taj dan bi­la je na­ja­vlje­na naj­vi­ša tem­pe­ra­tu­ra od čak 40 ste­pe­ni) i eks­trem­no ni­skim vo­do­sta­jem (ta­ko ma­lim da na jed­noj de­o­ni­ci na ko­joj ina­če pe­ca­mo i gde du­bi­na mo­že bi­ti i ne­ko­li­ko me­ta­ra ni čam­ci sa naj­ma­njim ga­zom ni­su mo­gli da pro­đu sa spu­šte­nim mo­to­rom). Za­to smo se do­go­vo­ri­li da u po­tra­gu za »br­kom« kre­ne­mo tek po­pod­ne, a da pre to­ga ode­mo ne­kih 7 km uz­vod­no od bra­ne Izo­la Se­ra­fi­ni, do Carp Fis­hing kam­pa ko­ji je tu  na jed­nom od­lič­nom me­stu za pe­ca­nje ša­ra­na or­ga­ni­zo­vao naš za­jed­nič­ki pri­ja­telj Gra­ci­a­no Kon­so­li­ni, zva­ni Il Ka­pi­ta­no, le­gen­dar­ni i sve­stra­ni ri­bo­lo­vac sa Poa, ko­ji je jed­na­ko ve­li­ki maj­stor za lov ša­ra­na, so­ma i smu­đa. Na­me­ra nam je bi­la da vi­di­mo taj kamp, ko­ji će ubu­du­će bi­ti do­stu­pan i ri­bo­lov­ci­ma iz Sr­bi­je i dru­gih bal­kan­skih dr­ža­va, a i da Alek­san­dar, ko­ji je kao član na­še ne­for­mal­ne eki­pe Pe­ca­ti se mo­ra po­ka­zao ve­li­ko ume­će u lo­vu so­ma, ali vo­li da pe­ca i ci­pri­ni­de, pro­ba da za krat­ko vre­me uhva­ti ne­kog ša­ra­na.

IAKO SMO VEĆ VI­DE­LI FO­TO­GRA­FI­JE tog me­sta, ono što smo za­te­kli na oba­li Poa nas je odu­še­vi­lo. Ka­pi­ta­nov kamp se pro­sti­re na oko 200 m du­gom de­lu šu­mo­vi­te oba­le, na ko­joj gu­ste kro­šnje sto­let­nog dr­ve­ća pra­ve ta­kvu hla­do­vi­nu da je tem­pe­ra­tu­ra 12 do 15 ste­pe­ni ni­ža ne­go na sun­cu! Za­sad je tu ure­đe­no i re­dov­no se hra­ni pet me­sta za ri­bo­lov, sa ko­jih se mo­že ko­mot­no pe­ca­ti sa 3 do 4 šta­pa, a u hla­do­vi­ni se mo­gu i par­ki­ra­ti ko­la i po­sta­vi­ti ša­to­ri. Sva­ko me­sto ima svoj ro­štilj, a po­sto­ji u okvi­ru ove ri­bo­lo­vač­ke »ba­ze« i ve­li­ka ten­da, sa sto­lo­vi­ma, sto­li­ca­ma, ve­li­kim ro­šti­ljem i dru­gom opre­mom za je­lo i pri­pre­mu je­la u pri­ro­di.

Ov­de smo za­te­kli i jed­nog pri­ja­te­lja ko­ji dr­ži Carp Fis­hing aka­de­mi­ju u Vi­ćen­ci, a kod Gra­ci­ja­na je bo­ra­vio već vi­še od me­sec da­na, i za to vre­me uhva­tio pre­ko 200 ša­ra­na, te­ži­ne do 24 kg... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 671-)