Izdašno nepoznato mesto

Ma­lo šta mo­že ta­ko da is­fru­stri­ra pa­si­o­ni­ra­nog ri­bo­lov­ca kao spo­zna­ja da je nje­go­vo omi­lje­no me­sto, na kom je od­lič­no pro­la­zio ne­bro­je­no mno­go pu­ta, ne­ko za­u­zeo pre nje­ga baš on­da ka­da je oče­ki­vao još jed­no do­bro pe­ca­nje na nje­mu. Sre­ćom, naš sa­rad­nik ni­je do­zvo­lio da ga to po­re­me­ti. Po­tra­žio je i pro­na­šao od­lič­nu al­ter­na­ti­vu

Kod Go­lup­ca sam po­sled­njih go­di­na pe­cao vi­še de­se­ti­na pu­ta, ali is­klju­či­vo kod re­sto­ra­na  Kar­pa­ti (to me­sto mno­gi ri­bo­lov­ci zo­vu Klub) ili sa ke­ja u sa­mom gra­du. Ali na oba me­sta bi­la je ve­li­ka gu­žva ka­da sam tog ka­snog po­po­dne­va sti­gao na Du­nav, pa sam re­šio da po pr­vi put odem ma­lo niz­vod­ni­je od gra­da i pro­bam da pe­cam na ne­kom me­ni pot­pu­no ne­po­zna­tom me­stu, ali bez gu­žve, ga­la­me i jav­ne ra­sve­te.

NA ME­STU NA KOM SAM STAO vla­da­li su pot­pu­ni mir i ti­ši­na, a po­vr­ši­na re­ke bi­la je bla­go za­ta­la­sa­na od ve­tri­ća, ta­ko da je sve de­lo­va­lo sa­vr­še­no. Isti­na, ma­lo me je za­bri­nu­lo to što do­kle god mi je po­gled se­zao ni­je bi­lo ni jed­nog je­di­nog ri­bo­lov­ca, ali sam re­kao se­bi da ne­ću do­zvo­li­ti da me to po­ko­le­ba i da ću pe­ca­ti baš na toj po­zi­ci­ji, pa ka­ko bu­de.

Dok sam ras­pa­ko­vao pri­bor i po­sta­vio sve što tre­ba, već je go­to­vo pao mrak. Od­lu­čio sam, sto­ga, da ma­lo ubr­zam stva­ri, te ni­sam ni pri­hra­nio ona­ko obil­no kao što obič­no ra­dim na po­čet­ku pe­ca­nja, već sam jed­nu za dru­gom iz­ba­cio sa­mo ne­ko­li­ko hra­ni­li­ca, pa od­mah po­tom na­mam­čio udi­cu i kre­nuo sa ri­bo­lo­vom.

ZA­TO SAM SE MA­LO I IZ­NE­NA­DIO ka­da mi se br­zo ja­vi­la pr­va ba­bu­ška, pa on­da i dru­ga i tre­ća... I to sve le­pe – krup­ne i bor­be­ne. Ri­be su se ni­za­le jed­na za dru­gom, s tim što bi se me­đu ba­bu­ške po­vre­me­no ume­ša­la i po­ne­ka no­sa­ra (šlji­var, gi­bort...), a sa­svim bih iz­ve­sno do­bio i ko­ju vi­še da sam ko­ri­stio ne­ku pri­ma­mu sla­đeg uku­sa i do­dao joj ve­ću ko­li­či­nu cr­va, te da sam pro­du­žio pred­vez sa mo­jih uobi­ča­je­nih 10 do 15 cm (za me­ne stan­dard­nih po­što me pre­vas­hod­no za­ni­ma­ju ba­bu­ška i ša­ran, vr­ste ko­ji­ma od­go­va­ra da ma­mac bu­de sa­svim bli­zu pri­ma­me).

SVE VRE­ME SAM PE­CAO na da­lji­ni od 30 do 40 m, gde je du­bi­na oko 5 m (ka­ko se od gra­da ide pre­ma tvr­đa­vi, tok je ja­či a vo­da du­blja, jer se re­ka tu znat­no su­ža­va). Na­rav­no, s ob­zi­rom na to da je ak­tiv­nost ri­be bi­la od­lič­na na toj dis­tan­ci, ni­je bi­lo ni­ka­kve po­tre­be da pro­bam ne­ku ve­ću ili ma­nju.

Ko­ri­stio sam ka­ve­zne hra­ni­li­ce te­ške od 60 g do 80 g – is­pr­va lak­še, a po­sle 3 č uju­tru, ka­da je vo­da ja­če po­te­kla jer je otvo­re­na bra­na HE Đer­dap 1, mo­rao sam da pre­đem na ma­lo te­že. Ri­ba je bo­lje ra­di­la dok je tok bio spo­ri­ji, ali je ru­ku na sr­ce i pe­ca­nje ta­da bi­lo lak­še, bu­du­ći da ni­je bi­lo tra­ve ko­ja bi se ka­či­la na si­ste­me, što se sa ubr­za­njem Du­na­va une­ko­li­ko pro­me­ni­lo.

OD 3 DO 6 Č UJU­TRU su se ba­bu­ške i šlji­va­ri ja­vlja­li spo­ra­dič­no, da bi po­tom sta­li, ali je ta­da pro­ra­dio ša­ran i za dva sa­ta sam imao tri ko­ma­da te­ška iz­me­đu 2 i 3 kg... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 671-)