Velika snaga u plitkom brzaku

Mre­na ne spa­da u ri­be na ko­je po­mi­sli­mo ka­da se po­me­ne va­ra­li­ča­re­nje. Ali sve vi­še ri­bo­lo­va­ca ovu iz­u­zet­no sna­žnu vr­stu, ko­ja obo­ža­va naj­ja­če br­za­ke, ci­lja­no ve­o­ma uspe­šno lo­vi na raz­ne ve­štač­ke mam­ce, na do­bro oda­bra­nim me­sti­ma i uz vo­đe­nje ko­je zah­te­va ma­lo ume­šno­sti i do­sta str­plje­nja

Jul i av­gust, čak i na Dri­ni ko­ja kao re­ka pla­nin­skog ti­pa ni­je pre­to­pla, mno­gi ri­bo­lov­ci sma­tra­ju za tzv. mr­tve me­se­ce. Ta­da, po nji­ho­vom mi­šlje­nju, ak­tiv­nost ve­ći­ne ri­ba sko­ro sa­svim pre­sta­je. U to­me, me­đu­tim, ima tek ne­što isti­ne, jer su ri­be i sa­da ak­tiv­ne, ali po pra­vi­lu znat­no ma­nje ne­go u dru­gim de­lo­vi­ma go­di­ne, u skla­du sa let­njim uslo­vi­ma. Ve­ći­na njih je u ovom pe­ri­o­du ili u du­bi­na­ma ili na pre­li­vi­ma, u po­tra­zi za vo­dom ko­ja je bo­ga­ti­ja ki­se­o­ni­kom i ma­kar za ni­jan­su ni­že tem­pe­ra­tu­re, pa ih na ta­kvim me­sti­ma tre­ba i tra­ži­ti. Dok drin­ski ri­bo­lov­ci le­ti uglav­nom pe­ca­ju no­ću ili sat-dva pre od­no­sno po­sle smr­ka­va­nja, mre­nu kao i još ne­ke vr­ste u Dri­ni ja ra­di­je tra­žim da­nju, na va­ra­li­ce, i to na­ro­či­to na plit­kim br­za­ci­ma i »ti­trav­ci­ma« (br­za­či­ći­ma na ko­ji­ma vo­da sa­mo »po­ska­ku­je«). Ri­bo­lov na Dri­ni je, ina­če, iz­u­zet­no spe­ci­fi­čan zbog ve­li­kih osci­la­ci­ja vo­de go­to­vo na dnev­nom ni­vou, iza­zva­nih re­ži­mom ra­da hi­dro­e­lek­tra­na, pa je uspeh u kon­ti­nu­i­te­tu mo­guć sa­mo ako ume­mo da se to­me pri­la­go­di­mo.

MRE­NU TRE­BA TRA­ŽI­TI PO­RED krup­ni­jeg ka­me­nja u vo­di i do ne­ko­li­ko me­ta­ra is­pod ste­na ko­je »de­le« tok, obič­no na du­bi­ni ma­njoj od 1,2 m. Če­sto ona iz­la­zi i na sve­ga 30 cm du­bi­ne, što mno­ge ko­le­ge ne shva­ta­ju, pa dok pe­ca­ju ga­ze vo­du baš na ta­kvim mi­kro­lo­ka­ci­ja­ma gde bih ja za­ba­cio da njih tog mo­men­ta tu ne­ma.

Vre­me lo­va ne ve­zu­jem za sa­te ili za od­re­đe­no do­ba da­na, već za osci­la­ci­je vo­de. Iako po­rast oba­li pri­vla­či ri­bu (što je na pla­nin­skim re­ka­ma po­put Dri­ne vr­lo va­žno) i uz to je pod­sti­če na ak­tiv­nost, ja još vi­še vo­lim opa­da­nje. Tih sat-dva ri­bo­lo­va na pra­vim me­sti­ma, u uslo­vi­ma ka­da se ni­vo me­nja, mo­gu nam do­ne­ti vi­še ak­ci­je od ce­lo­dnev­nog upor­nog ba­ca­nja po sta­bil­nom vo­do­sta­ju. A prin­cip bi­ra­nja je jed­no­sta­van – ka­da vo­da do­la­zi, tre­ba for­si­ra­ti pre­liv iz­nad br­za­ka (tj. ulaz u vir), dok je ka­da ni­vo opa­da iz­gled­ni­ji iz­laz iz vi­ra. Na­rav­no, sko­ro sva­ki te­ren ima ne­ka svo­ja »pra­vi­la«, ali bi ova go­ra na­ve­de­na, ko­ja va­že na Dri­ni kod Ma­log Zvor­ni­ka, tre­ba­lo da su pri­men­lji­va i na svim dru­gim te­ku­ći­ca­ma mren­skog ti­pa.

PRI­BOR ZA VA­RA­LI­ČA­RE­NJE mre­ne, kao i sva­ke dru­ge ri­be, bi­ra­mo za­vi­sno od me­sta gde lo­vi­mo, ve­štač­kih ma­ma­ca ko­je (pre­te­žno) ko­ri­sti­mo i ve­li­či­ne ri­ba ko­je se naj­če­šće ja­vlja­ju na kon­kret­nom te­re­nu. Me­ni je va­žno da štap bu­de la­gan ali isto­vre­me­no ve­o­ma oštar, ovo dru­go, na­rav­no, za­to što mre­na ja­ko uda­ra a ni­je la­ko pro­bi­ti nje­nu tvr­du i de­be­lu usnu ko­ju udi­ca če­sto »ga­đa« u vr­lo br­zoj vo­di, ka­kva je toj ri­ba po­seb­no omi­lje­na. Pro­bao sam sva­šta, a u po­sled­nje vre­me lo­vim uglav­nom na He­arty Ri­se Zan­der Ga­me XT, t.b. 7–28 g ili 8–35 g, što je lo­gič­no jer u ovom pe­ri­o­du ko­ri­stim gla­vi­nja­re i dži­go­ve a re­đe vo­ble­re (oni na red do­la­ze na je­sen, ka­da pre­la­zim na va­ra­li­ča­rac ne­što mek­šeg vr­ha, ko­ji mo­že po­mo­ći da tan­ke udi­ce na mo­jim vo­ble­ri­ma ne po­ce­pa­ju mre­ni usta ni ka­da na­pad­ne iz­u­zet­no si­lo­vi­to).

Ma­ši­ni­ca tre­ba da do­bro sla­že stru­nu, te da ima pre­ci­znu i la­ko po­de­si­vu koč­ni­cu i da je u op­ti­mal­nom ba­lan­su sa šta­pom ka­da ga dr­ži­mo ona­ko ka­ko nam naj­vi­še od­go­va­ra.

Ve­o­ma bit­no je­ste da i glav­na (upre­de­na) stru­na i mo­no­fil­ni pred­vez bu­du što ta­nji a do­volj­no sna­žni da iz­dr­že i ri­be od ne­ko­li­ko ki­la u ja­koj vo­di. Moj iz­bor su YGK ili Va­ri­vas ple­te­ni­ca PE 0,8 do 1 (tj. de­blji­ne 0,153 do 0,171 mm), te naj­lon­ski ili flu­o­ro­kar­bon­ski pred­vez preč­ni­ka 0,20 do 0,30 mm, a naj­pre Va­ri­vas Shock Le­a­der pro­me­ra 0,35 do 0,42 mm. Ovo su na osno­vu mog is­ku­stva pre­po­ru­če­ne stru­ne i de­blji­ne za lov mre­ne va­ra­li­com u sred­njem to­ku Dri­ne, gde se uglav­nom do­bi­ja­ju je­din­ke te­ške od 1 do 3 kg, ali su ta­ko oda­bra­ne da uz ma­lo sre­će mo­gu da se iz­bo­re i sa gr­do­si­ja­ma te­žim od 5 kg, ko­je ta­ko­đe mo­gu da se ja­ve.

TO­KOM JU­LA I AV­GU­STA, U JA­KOJ VO­DI, u oko 90% slu­ča­je­va ko­ri­stim si­li­kon­ske gla­vi­nja­re i va­ra­li­ce od me­ke gu­me (pre sve­ga še­do­ve), mon­ti­ra­ne uglav­nom na kla­sič­ne džig udi­ce, ali do­la­ze u ob­zir i svi dru­gi si­ste­mi sa ute­gom od­go­va­ra­ju­će te­ži­ne po­ve­za­nim sa udi­com la­ba­vom ve­zom.

Ja vo­lim... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 669-)