Kroz travu do svitanja

I u naj­to­pli­jem de­lu go­di­ne na de­lu Du­na­va na pod­ruč­ju NP Đer­dap mno­gi vr­sni fi­de­ra­ši uspe­šno lo­ve krup­nu ba­bu­šku. Nji­hov pri­stup se kad je reč o tak­ti­ci, iz­bo­ru pri­bo­ra, ma­ma­ca i pri­hra­ne ne raz­li­ku­je mno­go od onog ko­ji pri­me­nju­ju u dru­gim de­lo­vi­ma se­zo­ne. Bit­no je dru­ga­či­je pre sve­ga vre­me ka­da se ak­tiv­nost krup­ni­jih je­din­ki po­pu­lar­nog ci­pri­ni­da mo­že oče­ki­va­ti

Već go­di­na­ma deo let­njeg od­mo­ra pro­vo­dim u Go­lup­cu, i prem­da vre­me po­sve­ću­jem ra­znim ak­tiv­no­sti­ma, uvek ga se bar ma­lo na­đe i za ri­bo­lov. Na­rav­no, ima­ju­ći u vi­du ve­li­ke vru­ći­ne pre­ko da­na i po­na­ša­nje ri­be kra­jem ju­la, od­lu­čio sam da kao i ra­ni­je u istom pe­ri­o­du pro­bam da pe­cam po mra­ku, i to na ču­ve­nom po­te­su »kod Klu­ba«, tj. kod re­sto­ra­na Kar­pa­ti, na ula­zu u Go­lu­bac iz prav­ca se­la Usi­je i Vin­ci.

ISKRE­NO GO­VO­RE­ĆI, NI­SAM OČE­KI­VAO da će ri­bo­lov bi­ti to­li­ko te­žak ko­li­ko je bio. Zbog ni­skog vo­do­sta­ja Du­na­va i ve­li­kih vru­ći­na tra­va je na ovom ina­če pri­lič­no plit­kom te­re­nu u pri­o­ba­lju mno­go na­bu­ja­la i ima je znat­no vi­še ne­go pret­hod­nih se­zo­na. Po­sle ma­lo pro­u­ča­va­nja si­tu­a­ci­je i son­di­ra­nja dna od­lu­čio sam da pe­cam na da­lji­ni iz­me­đu 45 i 50 m, gde je du­bi­na bi­la ne­kih 1,5 do 2 me­tra.

Za po­čet­no hra­nje­nje sam »ra­ke­tom« iz­ba­cio ma­lo »spod-mik­sa« (ra­znog me­ša­nog zr­ne­vlja), a to­kom pe­ca­nja sam me­sto do­hra­nji­vao sa­mo bra­šna­stom pri­ma­mom ko­jom sam pu­nio hra­ni­li­ce (vi­di okvi­re »Pri­ma­ma« i »Pri­bor«). Udar­ci su po­če­li ka­da se smra­či­lo, ali bih pre­te­rao da ka­žem da su bi­li stal­ni. Za­to sam če­kao ot­pri­li­ke do 10 mi­nu­ta i on­da va­dio si­stem ra­di pu­nje­nja hra­ni­li­ce i no­vog za­ba­ča­ja (na­rav­no, ako bih pri­me­tio da se tra­va za­ka­či­la na naj­lon i da mi sa­vi­ja vrh, re­a­go­vao sam ra­ni­je). Ri­ba se ja­vlja­la u se­ri­ja­ma od po ne­ko­li­ko ko­ma­da za krat­ko vre­me, na­kon če­ga bi na­sta­la pa­u­za, a kao i sva­ke go­di­ne u ovo do­ba na ula­zu u Go­lu­bac spo­ra­dič­no je ra­di­la dok ne bi sva­nu­lo, ka­da bi pot­pu­no sta­la.

BA­BU­ŠKE KO­JE SAM HVA­TAO me­ri­le su od oko 500 do 800 gra­ma i bi­le su zdra­ve i bor­be­ne, a zbog go­re­po­me­nu­te gu­ste tra­ve ni­jed­nu ni­je bi­lo la­ko iz­vu­ći. Na­i­me, ili bi se za­vu­kla u ve­ge­ta­ci­ju, iz ko­je sam on­da uz do­sta mu­ke ču­pao i nju i hra­ni­li­cu, ili bih od­mah po­čeo for­si­ra­no da je »gli­si­ram« pre­ko tra­ve, pri če­mu sam po­ne­ku i uspe­vao da pre­vu­čem do me­re­do­va a da se us­put ne za­vu­če u »sa­la­tu«.

Is­pro­bao sam raz­ne stan­dard­ne mam­ce, od ko­jih su mi ovog pu­ta... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 669-)