Vegler od trske i stari kukuruz

Efi­ka­snost mo­der­ne va­ri­jan­te lo­va ša­ra­na na boj­li­je i dru­ge mam­ce po­sta­vlje­ne na dla­ku, uz upo­tre­bu du­gih pa­ra­bo­lič­nih šta­po­va, rod-po­do­va i elek­tron­skih sig­na­li­za­to­ra tr­za­ja, uči­ni­la je da mno­gi pe­ca­ro­ši pot­pu­no iz­gu­be iz vi­da ko­li­ko kla­sič­ni pri­stup pe­ca­nju te ja­ke, bor­be­ne i opre­zne ri­be mo­že bi­ti uz­bu­dljiv i efi­ka­san

Po­no­vo su me ži­vot­ni pu­te­vi do­ve­li na se­ve­ro­i­stok Fran­cu­ske, u me­sto Sen Di­zje (Sa­int-Di­zi­er). Za raz­li­ku od pret­hod­nih do­la­za­ka, ve­za­nih za po­sao, ovo­ga pu­ta po­vod su bi­li po­ro­dič­ni od­mor i po­se­ta fa­mi­li­ji. Vre­men­ske pri­li­ke bi­le su, kao i kod nas, obe­le­že­ne že­sto­kom su­šom. Na mo­ju sre­ću, vo­do­staj ka­na­la Šam­panj–Bur­gonj bio je nor­ma­lan, a na ru­ku mi je išlo i to što zbog odr­ža­va­nja po­treb­nog vo­do­sta­ja bro­do­vi ni­su plo­vi­li ka­na­lom, jer se ve­li­ka ko­li­či­na vo­de po­tro­ši pri­li­kom sva­kog nji­ho­vog pro­la­ska kroz pre­vod­ni­ce, ko­jih na ovom ka­na­lu, du­gom 224 ki­lo­me­tra, ima čak 114!

S DRU­GE STRA­NE, PO­U­ČEN IS­KU­STVOM od pre dve go­di­ne, znao sam da će mi cver­gla­ni pri­re­di­ti pra­vi ho­ror, a tra­va, na vr­hun­cu ve­ge­ta­ci­je, pred­sta­vlja­la je do­dat­ni pro­blem. Bi­la je oči­šće­na sa­mo na po­je­di­nim me­sti­ma. Ovaj do­la­zak bio je i pri­li­ka da se moj sin Vuk sret­ne sa no­vom vo­dom, o ko­joj je od me­ne već slu­šao ne­ve­ro­vat­ne pri­če.

Za po­če­tak ove sed­mo­dnev­ne kam­pa­nje iza­brao sam me­sto u grad­skoj zo­ni jer sam znao da se tu na­la­ze ogrom­ni ša­ra­ni, ali i mno­ge dru­ge vr­ste ri­ba. Zbog iz­u­zet­no to­plog vre­me­na i či­nje­ni­ce da na iza­bra­nom me­stu ni­je bi­lo hla­da, mo­gli smo da pe­ca­mo sa­mo ra­no uju­tru ili ka­sno po pod­ne.

Na­čin na ko­ji lo­vim raz­ra­dio sam pre mno­go go­di­na i sa uspe­hom ga pri­me­nji­vao i na ovim te­re­ni­ma i kod nas. Dva da­na pre pe­ca­nja iza­bra­no me­sto pri­hra­nju­jem sta­rim ku­ku­ru­zom, a tre­ćeg da­na pr­vi put za­ba­cu­jem šta­po­ve (vi­di okvir »Pri­bor«), sa udi­ca­ma na­mam­če­nim jed­nim zr­nom ili dva sta­rog ku­ku­ru­za, ko­ji di­rekt­no ka­čim.

PE­CA­NJE JE OVOG LE­TA PO­ČE­LO UZ­BU­DLJI­VO – tek što sam za­ba­cio pr­vi štap i po­čeo da raz­vla­čim osta­le, moj sin Vuk je po­vi­kao: »Ta­ta, ta­ta, le­ži plo­vak!«.

Sev­nu­la je kon­tra i sav onaj na­go­mi­la­ni ose­ćaj iš­če­ki­va­nja od­jed­nom je eks­plo­di­rao. Kad ono – ši­pak! Cver­glan.

Da­kle, ta­ko stva­ri sto­je. De­ša­va se upra­vo ono če­ga sam se pri­bo­ja­vao. Upr­kos to­me, ni­sam se la­ko pre­dao, već sam for­si­rao to me­sto to­kom na­red­na če­ti­ri da­na, ali uza­lud. Ša­ra­ni su se vr­te­li u zo­ni hra­nje­nja – bi­lo je tu i sit­ni­jih a bo­ga­mi i onih od ko­jih se čo­ve­ku di­že ko­sa na gla­vi – ali osim cver­gla­na i po­ko­je cr­ven­per­ke na udi­ce ni­je do­la­zi­lo ni­šta.

BI­LO MI JE JA­SNO DA baš kao i pre dve go­di­ne mo­ram ne­što hit­no da pro­me­nim.

I ovog pu­ta, kao i ta­da, od­lu­ču­jem se za dru­gu sek­ci­ju ka­na­la, ko­ja pro­la­zi po­red pi­ste voj­nog aero­dro­ma, pa mla­znja­ci (na­rav­no, Ra­fa­li) le­te go­to­vo ne­pre­kid­no.

Si­gu­ran sam da se mno­gi od vas ko­ji ovo či­ta­te pi­ta­ju za­što sam re­šio da pre­đem baš tu.

Od­go­vor je vr­lo jed­no­sta­van – za­to što tu ima do­sta ša­ra­na, a pre dve go­di­ne sam upra­vo na tom me­stu upe­cao vi­še le­pih je­din­ki, i to prak­tič­no u »su­dij­skoj na­dok­na­di«, na­kon što sam pret­hod­no iz­gu­bio dra­go­ce­no vre­me na dru­gim sek­ci­ja­ma, gde ri­ba jed­no­stav­no ni­je hte­la ni da pip­ne.

NA­HRA­NIO SAM ME­STO DAN PRE PR­VOG pe­ca­nja na toj sek­ci­ji, a za­tim i na­red­nog uju­tru... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 669-)