Razne muke i mnogo uživanja

Ve­ći­na pe­ca­ro­ša na po­čet­ku ka­ri­je­re »lu­ta« od teh­ni­ke do teh­ni­ke ili upra­žnja­va vi­še njih isto­vre­me­no dok se ne opre­de­li za ne­ku ko­ja on­da po­sta­je pri­mar­na ili je­di­na. Mno­go re­đe de­ša­va se da is­ku­san ri­bo­lo­vac od­lu­či da »pod sta­re da­ne« pot­pu­no pro­me­ni »fah«. A i to mo­že da bu­de za­ni­mlji­vo i vr­lo uspe­šno

Po­sle sko­ro pet de­ce­ni­ja dru­že­nja sa vo­dom, od ko­jih su po­sled­nje dve bi­le re­zer­vi­sa­ne is­klju­či­vo za va­ra­li­ča­re­nje iz čam­ca, ove se­zo­ne sam pre­lo­mio – pro­dao sam ča­mac i vra­tio se ko­re­ni­ma. Ura­dio sam to iz vi­še raz­lo­ga.

Ri­bo­lov gra­blji­vi­ca na Du­na­vu kod Ze­mu­na, ko­ji mi je u po­sled­njih 10 go­di­na bez­ma­lo bio dru­ga ku­ća, po­stao je ne­ka­ko, da bu­dem iskren, bez­ve­ze. Op­se­siv­na jur­nja­va za smu­đem, le­ti a na­ro­či­to zi­mi, po­če­la je da gu­bi onu ma­gi­ju ko­ju je ne­ka­da ima­la. Po­če­ci ar­tri­tič­nih pro­me­na zglo­bo­va ša­ka, po­sle vi­še du­gih zi­ma u čam­cu, ima­ju moć da uga­se sva­ku ma­gi­ju. Do­bro, sko­ro sva­ku – ni­je sa­mo to. Spla­sla je vo­lja da pro­vo­dim sa­te u pe­tlja­vi­ni sa čam­cem i sve za­ga­đe­ni­jom du­nav­skom vo­dom niz­vod­no od Ba­taj­ni­ce, pro­mr­zlim ru­ka­ma u zim­skim ju­tri­ma i pred­ve­čer­ji­ma is­pi­pa­va­ju­ći dno pre­kri­ve­no slo­je­vi­ma ne­či­jih vla­žnih ma­ra­mi­ca, u za­se­di ili po­tra­zi za sve­ga par ri­bljih vr­sta. Uz to, uslo­vi i tro­ško­vi odr­ža­va­nja i ve­za čam­ca u be­o­grad­skom ata­ru ni­ka­ko ne idu na­bo­lje, a va­ra­li­ča­re­nje na Sa­vi kod no­vo­be­o­grad­skih blo­ko­va, u ko­ji­ma ži­vim, odav­no ni­je ono što je ne­ka­da bi­lo, pa je že­lja za obi­la­skom no­vih te­re­na, skri­ve­nih me­an­da­ra Ta­mi­ša (tač­ni­je ma­nje na­pad­nu­tih, jer skri­ve­nih ne­ma) i ne­kih za­bo­ra­vlje­nih vo­da Pan­če­vač­kog ri­ta, na pri­mer, po­sta­la ja­ča od na­vi­ke.

A na po­čet­ku po­me­nu­toj od­lu­ci mo­žda je i naj­vi­še do­pri­ne­la re­a­li­za­ci­ja ne­kih de­čač­kih sno­va – ulo­vi ne­ko­li­ko ri­ba ži­vo­ta, smu­đe­va, so­mo­va i bu­co­va, to­kom go­di­na pro­ve­de­nih u po­sve­će­no­sti is­klju­či­vo jed­noj gra­ni sport­skog ri­bo­lo­va. Po­sve­će­no­sti ko­ja se pre­tvo­ri­la u za­tvor.

PE­CA­NJE ŠA­RAN­SKIH VR­STA NA FI­DER, za ko­ji sam se ne­dav­no opre­de­lio kao svo­ju no­vu pri­mar­nu ri­bo­lo­vač­ku ak­tiv­nost, vra­ti­lo mi je uz­bu­đe­nje iz de­tinj­stva ka­kvo se ose­ti ka­da pri­me­ti­mo po­drh­ta­va­nje plov­ka od­no­sno vr­ha šta­pa ko­je na­go­ve­šta­va ak­ci­ju. Ta­kvom iz­bo­ru ku­mo­va­lo je, me­đu­tim, si­gur­no i to što se sa go­di­na­ma za ve­ći­nu lju­di me­nja­ju i pri­o­ri­te­ti. Ta­ko me­ni da­nas udob­nost zna­či vi­še ne­go pre de­set go­di­na, pa mi se­de­nje u kom­for­noj ša­ran­džij­skoj sto­li­ci i me­di­ti­ra­nje uz poj pti­ca i mi­ri­se šu­me, dok se ra­no pro­leć­no sun­ce pro­bi­ja kroz gra­ne, a ja u ru­ci dr­žim šo­lju ka­fe ili hlad­no pi­vo, sa­da pri­ja ne­u­po­re­di­vo vi­še ne­go ne­kad.

U ovom ri­bo­lo­vu mi od­go­va­ra i to što mu ja u pot­pu­no­sti dik­ti­ram tem­po, tj. sa­mo od me­ne za­vi­si da li ću na­red­nih sat vre­me­na pro­ve­sti za­ba­cu­ju­ći na sva­kih ne­ko­li­ko mi­nu­ta (u tak­mi­čar­skom rit­mu) ili ću se opre­de­li­ti za ne­ku va­ri­jan­tu me­tod fi­de­ra, sa mno­go ma­nje ak­tiv­no­sti.

NA­RAV­NO, NO­VI PRI­STUP POD­RA­ZU­ME­VA i sko­ro svim ri­bo­lov­ci­ma dra­gu za­ni­ma­ci­ju – ob­na­vlja­nje pri­bo­ra. Da to ne­mi­nov­no sle­di, shva­tio sam čim sam iz osta­ve iz­vu­kao pre mno­go go­di­na ku­pljen sta­ri, te­ški reč­ni fi­der, mot­ku du­gu 4,2 m i te­ži­ne ba­ca­nja 180 g, dav­no ku­plje­nu na ne­koj ak­ci­ji, u na­le­tu pro­la­zne za­in­te­re­so­va­no­sti za mo­der­ni ri­bo­lov sa hra­ni­li­com. Si­gu­ran sam da ću i njoj usko­ro na­ći ne­ku pri­me­nu, ali u sva­kom slu­ča­ju sam joj već na­ba­vio za­me­nu – znat­no lak­ši, br­ži i ele­gant­ni­ji a tek ne­što sku­plji štap, du­ži­ne 3,6 m i te­ži­ne ba­ca­nja 90 g, sa­svim pri­me­ren že­lji da ko­ri­stim što je mo­gu­će lak­ši i ose­tlji­vi­ji pri­bor.

Za od­go­va­ra­ju­ći če­krk sam se re­la­tiv­no br­zo sna­šao. Spe­ci­ja­li­zo­va­na fi­der ma­ši­ni­ca jed­nog re­no­mi­ra­nog pro­iz­vo­đa­ča me je raz­o­ča­ra­la, jer čak ni jef­ti­ni­ji če­krk od nje da­nas ne bi smeo da pod­ba­ci ta­ko što mu se naj­lon pod­vla­či pod špul­nu, ma ko­li­ko da je ta­nak. Ali za­to se moj Penn Slam­mer 360, svo­je­vre­me­no ku­pljen za va­ra­li­ča­re­nje so­ma, od­lič­no po­ka­zao i za fi­de­ri­sa­nje. Jak je, sla­že sa­svim pri­stoj­no i ne za­ka­zu­je – a fi­der je ipak du­bin­ski ri­bo­lov, ta­ko da mi nje­go­va ne­što ve­ća te­ži­na ne sme­ta, bar za­sad.

Pod­se­tio sam se, po­tom, ve­zi­va­nja osnov­nih si­ste­ma i ma­lo pro­u­čio mo­der­ne hra­ne, do­dat­ke i mam­ce (vaf­te­re i ma­le pop-apo­ve), ka­ko ne bih pre­vi­še lu­tao dok ne stek­nem di­rekt­no no­vo is­ku­stvo, i bio sam spre­man za ak­ci­ju.

PR­VI PRO­LEĆ­NI IZ­LA­SCI, TO­KOM apri­la i po­čet­kom ma­ja, bi­li su re­zer­vi­sa­ni za Sav­ski kej kod no­vo­be­o­grad­skih blo­ko­va i ži­vo­pi­sne oba­le Ta­mi­ša na po­te­su iz­me­đu Pan­če­va i Opo­va. Na Sa­vi se ma­hom pe­cao šlji­var, uz po­ne­kog bor­be­nog sko­ba­lja, plo­ti­cu, cr­no­o­ku de­ve­ri­ku i kru­pa­ti­cu... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 663-)