Pravi dekor i izazovno vođenje

To što se štu­ka u lo­vu u ve­li­koj me­ri osla­nja na ču­lo vi­da u iz­ra­zi­to pro­vid­nim vo­da­ma mo­že bi­ti ote­ža­va­ju­ća ali i olak­ša­va­ju­ća okol­nost, za­vi­sno od to­ga da li ri­bo­lo­vac ume pra­vil­no da pro­ce­ni uslo­ve i pri­la­go­di im se na pra­vi na­čin. A ako se u to­me do­bro sna­la­zi i uz to če­sto va­ra­li­ča­ri, ne pre­da­ju­ći se ni ka­da ri­ba ni­je na­ro­či­to ak­tiv­na, re­zul­tat ne­će iz­o­sta­ti

Svim iole is­ku­sni­jim lov­ci­ma na gra­blji­vi­ce do­bro je po­zna­to da štu­ki, bu­du­ći da se u do­la­že­nju do ple­na do­sta osla­nja na vid, od­go­va­ra bi­stra vo­da, u ko­joj la­ko lo­vi i do­bro na­pre­du­je. Ka­ko joj uz to brz tok ni­je omi­ljen, ja­sno je za­što su za tu vr­stu ide­al­no sta­ni­šte ka­na­li, ba­re i je­ze­ra. Ali bez ob­zi­ra na nje­ne iz­ra­že­ne pre­da­tor­ske na­go­ne, u uslo­vi­ma od­lič­ne vi­dlji­vo­sti ni­je je la­ko na­ve­sti da na­pad­ne ve­štač­ki ma­mac, zbog če­ga se mno­go gde ne­u­po­re­di­vo uspe­šni­je lo­vi na ke­de­re, a ne­ke sta­ja­ći­ce, ko­je va­že za te­ške, mno­gi va­ra­li­ča­ri iz­be­ga­va­ju. Ima, me­đu­tim, i onih ko­ji­ma baš ta­kve vo­de pred­sta­vlja­ju po­se­ban iza­zov i ko­ji su se pro­sto spe­ci­ja­li­zi­ra­li za lov »slat­ko­vod­ne aj­ku­le« u naj­te­žim mo­gu­ćim uslo­vi­ma. Je­dan od ta­kvih ri­bo­lo­va­ca je Be­o­gra­đa­nin Bog­dan Ra­šo­vić zva­ni Bo­gi, ko­ji je u pr­vih me­sec i po da­na po okon­ča­nju za­bra­ne ve­o­ma če­sto pe­cao na Sav­skom je­ze­ru (Adi Ci­gan­li­ji) i uhva­tio do­sta le­pih štu­ka (od ko­jih ne­ke vi­di­te na pri­lo­že­nim sli­ka­ma).

OVOG PRO­LE­ĆA USLO­VI ZA VA­RA­LI­ČA­RE­NJE bi­li su ne­u­po­re­di­vo bo­lji ne­go pro­te­klih ne­ko­li­ko go­di­na jer po pr­vi put po­sle du­gog vre­me­na u apri­lu i ma­ju (ka­da se vi­še vr­sta ci­pri­ni­da mre­sti i gra­blji­vi­ce su po pra­vi­lu zbog to­ga vr­lo ak­tiv­ne) ni­je bi­lo na­glog i ve­li­kog is­pu­šta­nja vo­de iz je­ze­ra. Ta ak­tiv­nost, ko­ja je bi­la uvod u či­šće­nje pla­ža i pri­pre­me za se­zo­nu ku­pa­nja, sva­ki put bi iza­zva­la dra­stič­ne pro­me­ne u po­na­ša­nju ri­ba i sma­nji­la im ape­tit, a što je još go­re za po­sle­di­cu bi ima­la i pro­pa­da­nje naj­ve­ćeg de­la u za­tra­vlje­no pri­o­ba­lje po­lo­že­ne i oplo­đe­ne ikre, zbog če­ga je ri­blji fond »Be­o­grad­skog mo­ra« bi­vao sve lo­ši­ji. Sre­ćom po one ko­ji još uvek pe­ca­ju na ovoj aku­mu­la­ci­ji (ko­ja je već ne­ko vre­me deo za­šti­će­nog pri­rod­nog do­bra Ada Ci­gan­li­ja, ali ri­bo­lov na njoj ni­ko ne za­bra­nju­je iako for­mal­no ni­je do­zvo­ljen), ove je go­di­ne iz ne­kog raz­lo­ga ni­vo sve vre­me bio kao to­kom ku­pa­li­šne se­zo­ne, bu­du­ći da je je­ze­ro bi­lo pu­no »do če­pa«.

Za­hva­lju­ju­ći to­me va­ra­li­ča­re­nje je bi­lo mno­go lak­še ne­go ina­če, jer tra­va (od ko­je se pri ni­skom vo­do­sta­ju mal­te­ne i ne mo­že nor­mal­no pe­ca­ti) sa­da ni­je sme­ta­la vo­đe­nju ve­štač­kih ma­ma­ca kroz sve slo­je­ve vo­de, a i mo­glo se lo­vi­ti na raz­ne va­ra­li­ce opre­mlje­ne tro­kra­kim udi­ca­ma, a ne sa­mo na si­li­kon­ce mon­ti­ra­ne na »ne­za­ka­či­vu« jed­no­kra­ku (tj. na vorm udi­cu skri­ve­nu u te­lu mam­ca).

BO­GI JE SE­ZO­NU ŠTU­KO­LO­VA ZA­PO­ČEO for­si­ra­ju­ći džer­ko­ve, a naj­vi­še uspe­ha imao je na spo­ro vo­đe­nje... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 663-)