Dupla pačija škola

Či­nje­ni­ca da je sta­rih Ru­žnih pa­či­ća u ku­ti­ja­ma ri­bo­lo­va­ca sve ma­nje, jer se ta le­gen­dar­na va­ra­li­ca odav­no ne pra­vi, na­ve­la je na­šeg sa­rad­ni­ka da po­tra­ži pla­stič­ne »dvoj­ni­ke« po iz­gle­du i ra­du, te da pro­ve­ri mo­že li se po­toč­na pa­strm­ka i nji­ma uspe­šno lo­vi­ti kao le­gen­dar­nom va­ra­li­com Ča­ča­ni­na Ace Ve­se­li­no­vi­ća

Dva u je­dan, a ka­fa ni­je? To vam je, bar u ovom slu­ča­ju, dvo­smi­sle­ni na­slov, ko­ji či­ni mi se ni­kad bo­lje ni­je od­sli­ka­vao oba zna­če­nja: vo­dio sam si­na i nje­go­vog dru­ga na pa­strm­ke, tj. pa­či­ći su išli u ško­lu va­ra­li­ča­re­nja, a pri­tom smo ko­ri­sti­li sta­re do­bre vo­ble­re Ru­žno Pa­če, kao i va­ra­li­ce na­sta­le po uzo­ru na njih, kao da su nji­ho­vi kon­struk­to­ri po­ha­đa­li »pa­či­ju« ško­lu dr­vo­delj­stva kod le­gen­dar­nog Alek­san­dra Ace Ve­se­li­no­vi­ća, tvor­ca jed­nog od glo­bal­no naj­bo­ljih ako ne i naj­bo­ljeg ma­log dr­ve­nog vo­ble­ra do sa­da na­pra­vlje­nog.

TO­KOM MAR­TA SAM NA VO­DI bio tri pu­ta. Pr­vo pe­ca­nje je bi­lo naj­zah­tev­ni­je jer sam vo­dio svog si­na Ste­fa­na i nje­go­vog dru­ga Vu­ka, a te­ren je bio ta­kav da bi čak i Stef­ko, ko­ji ima već pe­to­go­di­šnje ri­bo­lo­vač­ko is­ku­stvo, br­zo po­ki­dao go­mi­lu va­ra­li­ca. Za­to sam mo­rao sve vre­me da bu­dem uz ono­ga ko pe­ca, dok bi dru­gi, si­lom pri­li­ka, mo­rao da če­ka. U ta­kvim van­red­no te­škim uslo­vi­ma ulov je bio za­do­vo­lja­va­ju­ći: za dva sa­ta pe­ca­nja se Stef­ko upi­sao, dok će Vuk mo­ra­ti da sa­če­ka na­red­nu šan­su. 

A u si­tu­a­ci­ji ka­da je cilj ja­san – da de­ca ne­što ulo­ve – ne­ma mno­go me­sta za eks­pe­ri­men­ti­sa­nje. Dao sam im va­ra­li­ce ko­je su, bar po mom mi­šlje­nju, naj­e­fi­ka­sni­je za ovu kon­kret­nu si­tu­a­ci­ju – ve­li­ku, ja­ku i le­de­nu vo­du. Stef­ku sam na kop­ču na kra­ju pred­ve­za sta­vio Ru­žno Pa­če broj 3, a Vu­ku dvo­del­nog An­tax Ri­ki­ja. Ob­ja­snio sam im da vo­bler tre­ba pla­si­ra­ti što bli­že dru­goj oba­li (a če­sto sam ga ja za­ba­ci­vao i on­da im da­vao da ga vo­de), i to di­ja­go­nal­no niz­vod­no, a po­tom »le­ro­va­ti« u ma­ti­ci dok ga ona gu­ra ka na­šoj oba­li, tu ga pod­vu­ći pod ko­re­nje vr­ba ili vo­di­ti kraj pa­log dr­ve­ća, te po­la­ko pri­vla­či­ti.

Stef­ko je ve­o­ma br­zo ulo­vio pa­strm­ku od 25-30 cm, što nas je sve ob­ra­do­va­lo. Ali ne­tom po­me­nu­ta tak­ti­ka ima svo­ju ce­nu: do­sta ki­da­nja. Ka­ko je sta­rih Pa­či­ća u mo­jim ku­ti­ja­ma osta­lo naj­vi­še de­se­tak, a iz go­di­nu u go­di­nu ih je sve te­že na­ba­vi­ti (po­što je po­nu­da sve ma­nja), sve vre­me sam stre­peo da Stef­ko ne po­ki­da po­me­nu­tu troj­ku. To se, sre­ćom, ni­je de­si­lo, ali za­to dva An­ta­xa osta­do­še na pa­nje­vi­ma. S dru­ge stra­ne, bi­lo mi je žao Vu­ka jer ni­sam imao istu ta­kvu va­ra­li­cu za nje­ga.

PO PO­VRAT­KU U NIŠ SAM PRE­TRA­ŽIO KU­TI­JE sa va­ra­li­ca­ma i iz­dvo­jio sve što ra­di slič­no kao Ru­žno Pa­če jer sam znao da će ovo bi­ti do­bit­na tak­ti­ka još bar me­sec da­na, ali i da ona ne­će bi­ti mak­si­mal­no efi­ka­sna ako va­ra­li­ce ko­je se na go­re opi­sa­ni na­čin ba­ca­ju i vo­de ne bu­du od­go­va­ra­ju­će.

Za­tim sam oti­šao do naj­bli­že ni­ške pro­dav­ni­ce (Eagle Eye) da po­gle­dam šta oni ima­ju da po­nu­de od mo­de­la slič­nih sta­rim »pa­či­ći­ma« te sam pro­brao ne­ko­li­ko ta­kvih: Sal­mo Hor­net 3 i 4, Ke­nart Di­ver 3 i Me­ga Duck 3 i 4. Mi­slim da bar pet go­di­na ni­sam ku­po­vao vo­ble­re jer sam ih od 1992. do da­nas na­ku­pio to­li­ko da ih ne bih po­ki­dao za dva ži­vo­ta. Ipak, že­leo sam da pro­bam ne­što za me­ne no­vo, da ne bu­de da sam baš is­pao iz mo­der­nih to­ko­va. A po­naj­vi­še me je ob­ra­do­vao za me­ne pot­pu­no no­vi brend Me­ga, za ko­ji sam sa­znao da se pra­vi u Ba­nja­lu­ci, a ve­o­ma li­či na sta­ro Ru­žno pa­če (s tim što su ovi vo­ble­ri od pla­sti­ke, dok je Pa­če, na­rav­no, bi­lo od dr­ve­ta)... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 660-)