Šetajući vafter na tankom trnu

Ka­da je čuo da se na Ta­mi­šu kod Glo­go­nja iole krup­ni­je je­din­ke ma ko­je vr­ste na fi­der tre­nut­no ne mo­gu pe­ca­ti zbog na­je­zde sit­ne ri­be, is­ku­sni fi­de­raš je bez raz­mi­šlja­nja oti­šao baš ta­mo, mo­ti­vi­san da na­đe re­še­nje tog pro­ble­ma. I u to­me je us­peo, pro­šav­ši bo­lje ne­go što je oče­ki­vao

Čim su me­te­o­ro­lo­zi na­ja­vi­li je­dan za pe­ca­nje lep pro­leć­ni dan, na­kon ni­za ve­tro­vi­tih i ki­šo­vi­tih, ko­ji su do­ne­li ve­li­ki po­rast vo­de na mno­gim re­ka­ma, po­čeo sam gro­zni­ča­vo da raz­mi­šljam ka­ko naj­bo­lje da ga is­ko­ri­stim. Jed­na od op­ci­ja bio je po­nov­ni od­la­zak na Ta­miš u Pan­če­vu, gde sam sa grad­skog ke­ja ne­dav­no ve­o­ma le­po pe­cao, pa je i te ka­ko ima­lo smi­sla pro­ba­ti to po­no­vi­ti.

Ali pre­do­mi­slio sam se na­kon te­le­fon­skog raz­go­vo­ra sa Slo­bo­da­nom Ne­šev­skim, du­go­go­di­šnjim ri­bo­ču­va­rom RSV-a i od­lič­nim ri­bo­lov­cem iz pi­to­mog se­la Glo­gonj, kraj kog Ta­miš pro­ti­če. Po­što sva­kog pro­le­ća na tom te­re­nu u do­njem to­ku re­ke bar ko­ji put fi­de­ri­šem (uglav­nom uspe­šno), Slo­ba ni­je za­pra­vo uop­šte mo­rao da me ube­đu­je da se baš ta­mo za­pu­tim i da se uz pe­ca­nje vi­dim i is­pri­čam s njim.

NI­JE ME OD TOG NA­U­MA MO­GLO od­bi­ti ni to što mi je Slo­bo­dan re­kao da je tre­nut­no kod Glo­go­nja iole krup­ni­ju be­lu ri­bu go­to­vo ne­mo­gu­će pe­ca­ti fi­der teh­ni­kom zbog pra­ve na­je­zde sit­nu­ri­je. Šta­vi­še, ka­da sam to čuo, di­le­me za me­ne vi­še ni­je bi­lo, jer mi je uvek iza­zov da vi­dim da li ću u ta­kvim uslo­vi­ma ipak ne­ka­ko us­pe­ti da se­lek­tu­jem ma­lo ve­će je­din­ke, što mi je čak i pod­sti­caj­ni­je ne­go pu­nje­nje ču­var­ke na te­re­ni­ma gde je to iz­ve­sno i la­ko.

Ina­če, mo­ja pr­va pe­ca­nja kod Glo­go­nja bi­la su kla­sič­na »ta­mi­ška«: na nji­ma sam ko­ri­stio uobi­ča­je­ne kom­bi­na­ci­je pri­ma­ma za tu re­ku i stan­dard­ne ži­ve mam­ce – be­le me­sne cr­ve, pin­ki­je i gli­ste.

PO PR­VI PUT SAM PRO­ŠLE GO­DI­NE, NA­KON što je po­čet­na le­pa ak­tiv­nost ri­be na­glo sa­svim sta­la, pro­bao ne­što što je na ne­kim dru­gim me­sti­ma na Ta­mi­šu da­va­lo do­bre re­zul­ta­te. Na već for­mi­ra­na hra­ni­li­šta, ume­sto kla­sič­nih si­ste­ma sa ka­ve­znom hra­ni­li­com, na ko­je sam do ta­da pe­cao, pla­si­rao sam »me­tod flet« hra­ni­li­cu (re­bra­stu sa gor­nje stra­ne a rav­nu sa do­nje), ko­ju sam pu­nio le­plji­vom hra­nom, a kao ma­mac sam ko­ri­stio vaf­te­re oka­če­ne na trn na udi­ci na krat­kom pred­ve­zu. To bi naj­če­šće »pro­bu­di­lo« ri­bu i ne­ret­ko bi se ja­vlja­le krup­ni­je je­din­ke od onih ko­je sam do­bi­jao na me­sne mam­ce i si­ste­me sa ka­ve­znom hra­ni­li­com i du­žim pred­ve­zom (o ta­kvim svo­jim is­ku­stvi­ma već sam pi­sao, ve­ru­ju­ći da to mo­že ko­ri­sti­ti ko­le­ga­ma u slič­nim si­tu­a­ci­ja­ma).

ME­ĐU­TIM, OVOG PU­TA, U GLO­GO­NJU, SVE­GA par le­pih bo­dor­ki je na to od­re­a­go­va­lo, a on­da je sve po­no­vo utih­nu­lo. Ta­da sam od­lu­čio da pri­me­nim pri­stup ko­ji sam vi­še pu­ta (a po­seb­no pri­li­kom ne­ko­li­ko po­sled­njih iz­la­za­ka na Sa­vu) uspe­šno pri­me­nji­vao na ja­kim i ve­li­kim re­ka­ma ka­da bi mi do­sa­đi­va­la sit­na ri­ba... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 660-)