Traženje mesta i čekanje cugova

Zi­mi smuđ na ras­po­la­ga­nju ima ma­nje pri­rod­ne hra­ne ne­go u to­pli­jem de­lu go­di­ne, a ose­ća da mu pred­sto­ji mrest, pa ne­će ni u hlad­noj vo­di pro­pu­sti­ti pri­li­ku da se po­ča­sti sva­kim la­kim ple­nom ko­ji mu se na­đe is­pred no­sa. Ali s ob­zi­rom na to da se ne kre­će mno­go, mo­ra­mo ga in­ten­ziv­no tra­ži­ti, a i ima­ti u vi­du da iz­gle­da vi­še ne va­ži ono ne­ka­da­šnje pra­vi­lo da se pred za­bra­nu udar­ci mo­gu oče­ki­va­ti pre­ko ce­log da­na

Odav­no na se­ve­ru Evro­pe zi­ma ni­je bi­la ova­ko ja­ka. Još po­čet­kom ja­nu­a­ra tem­pe­ra­tu­re u is­toč­noj Ne­mač­koj, gde ži­vim i ra­dim, pa­le su du­bo­ko is­pod nu­le, što je do­ve­lo do to­ga da se re­ke i je­ze­ra za­le­de, pa je za me­ne ne­mi­nov­na bi­la ne­u­o­bi­ča­je­no du­ga ri­bo­lo­vač­ka pa­u­za. Za­to mi je do­bro do­šao spon­ta­ni od­la­zak u Sr­bi­ju, tač­ni­je u Niš, gde sam imao ne­ke pri­vat­ne oba­ve­ze – is­ko­ri­stio sam, na­i­me, pri­li­ku, na­kon što sam ih oba­vio, da skok­nem do Du­na­va i tri da­na pe­cam na me­ni omi­lje­nim te­re­ni­ma u pod­ruč­ju Đer­dap­ske kli­su­re.

ISTI­NA, VRE­ME MI NI OV­DE NI­JE baš išlo na ru­ku. Tem­pe­ra­tu­ra va­zdu­ha u ju­žnim de­lo­vi­ma ze­mlje pre­la­zi­la je tih da­na de­set ste­pe­ni, ali je u is­toč­noj Sr­bi­ji vla­da­la pra­va zi­ma, sa sne­žnim pa­da­vi­na­ma i tem­pe­ra­tu­ra­ma bli­zu nu­le. No to mi ni­ka­ko ni­je mo­glo po­kva­ri­ti pla­no­ve, tj. spre­či­ti me da po­tra­žim za je­lo ras­po­lo­že­ne du­nav­ske gra­blji­vi­ce. 

U Do­nji Mi­la­no­vac sam sti­gao u sre­du, 11. fe­bru­a­ra, a plan je bio da pe­cam tri da­na, od če­tvrt­ka do su­bo­te, i po­tom se u ne­de­lju vra­tim za Ne­mač­ku. Moj brat Mi­lan, ko­ji ina­če ra­di kao vo­dič i or­ga­ni­zu­je tu­re za va­ra­li­ča­re na tom de­lu Du­na­va, bio je ta­mo već ne­ko­li­ko da­na i uspe­šno pe­cao, ka­ko sâm ta­ko i sa go­sti­ma, pa sam imao in­for­ma­ci­je iz pr­ve ru­ke o ak­tiv­no­sti ri­be na raz­li­či­tim te­re­ni­ma, što je znat­no olak­ša­va­lo ri­bo­lov.

Si­tu­a­ci­ja je bi­la ta­kva da su naj­i­zgled­ni­ji uslo­vi za us­pe­šan ri­bo­lov bi­li is­pod bra­ne hi­dro­cen­tra­le Đer­dap 1, u bli­zi­ni Kla­do­va, dok se na te­re­ni­ma oko Do­njeg Mi­la­nov­ca smuđ ja­vljao ret­ko, a uz to je pre­te­žno bio si­tan. Zbog to­ga smo od­lu­či­li da se pr­vog da­na upu­ti­mo ka Kla­do­vu i opro­ba­mo sre­ću na de­lu re­ke is­pod bra­ne. Go­di­šnju do­zvo­lu za ri­bo­lov u Na­ci­o­nal­nom par­ku, ko­ja po­kri­va i deo ne­po­sred­no is­pod hi­dro­e­lek­tra­ne Đer­dap 1, ku­pio sam una­pred, a pri­bo­ra i va­ra­li­ca ni­je ne­do­sta­ja­lo, ta­ko da sam bio pot­pu­no spre­man za ak­ci­ju.

TOG PR­VOG DA­NA USTA­LI SMO ra­no i upu­ti­li se ka Sip­skom ka­na­lu, gde nas je če­kao iz­najm­lje­ni ča­mac. Uto­va­ri­li smo stva­ri u nje­ga i oti­snu­li se ka bra­ni. Bi­la je gu­sta ma­gla, ve­tar slab, a tem­pe­ra­tu­ra va­zdu­ha sa­mo ma­lo iz­nad nu­le. Po re­či­ma mog bra­ta, ri­ba se tih da­na ja­vlja­la u cu­go­vi­ma, ali je ta­da bi­la so­lid­no ak­tiv­na, pa se po iz­la­sku mo­glo sve­u­kup­no iz­va­di­ti i vi­še od de­se­tak smu­đe­va po čam­cu, uz po­ne­kog bu­co­va.

Bra­na u Kla­do­vu je ogrom­na gra­đe­vi­na, po­nos ta­da­šnjeg si­ste­ma grad­nje, pro­jek­to­va­na i iz­gra­đe­na u pot­pu­no­sti za­jed­nič­kim na­po­ri­ma dve su­sed­ne so­ci­ja­li­stič­ke dr­ža­ve, Na­rod­ne Re­pu­bli­ke Ru­mu­ni­je i So­ci­ja­li­stič­ke Fe­de­ra­tiv­ne Re­pu­bli­ke Ju­go­sla­vi­je. Zva­nič­no je pu­šte­na u rad 1972. go­di­ne, a pre­ko nje vo­di put na kom je gra­nič­ni pre­laz. Kon­struk­ci­ja joj je ta­kva da se uz sva­ku oba­lu na­la­zi pre­vod­ni­ca za bro­do­ve, na ko­ju se na­sta­vlja deo sa po šest tur­bi­na za pro­iz­vod­nju elek­trič­ne ener­gi­je, dok su u sre­di­šnjem de­lu sme­šte­na pre­liv­na po­lja, is­pred ko­jih se stva­ra ne­ka vr­sta li­ma­na, sa ve­o­ma sla­bim pro­to­kom vo­de. Upra­vo taj deo is­pred pre­liv­nih po­lja, kao i ivi­ce to­ka sa obe stra­ne, na ko­ji­ma se raz­dva­ja vo­da, pred­sta­vlja­ju naj­i­zgled­ni­ja me­sta za ri­bo­lov na ovoj lo­ka­ci­ji, ali ve­o­ma su do­bre i po­zi­ci­je ne­kih par sto­ti­na me­ta­ra niz­vod­no od bra­ne, u vi­si­ni stu­bo­va za vi­so­ko­na­pon­ske da­le­ko­vo­de, jer se tu dve vo­de­ne stru­je spa­ja­ju u je­dan tok. 

PE­CA­NJE SMO ZA­PO­ČE­LI U SRE­DI­ŠNJEM DE­LU, is­pred bra­ne, po­me­ra­ju­ći se naj­pre od nje duž ivi­ce to­ka na srp­skoj stra­ni, a on­da u po­lu­krug ka ru­mun­skoj, pa na­zad ka bra­ni. S ob­zi­rom na to da je na re­ci i ne­vi­dlji­va li­ni­ja raz­dva­ja­nja srp­ske i ru­mun­ske te­ri­to­ri­je, tre­ba vo­di­ti ra­ču­na da se ne ula­zi pre­da­le­ko u ru­mun­ski deo to­ka, ka­ko bi se iz­be­gli pro­ble­mi sa ru­mun­skom po­gra­nič­nom slu­žbom, ko­ja re­dov­no obi­la­zi ovaj deo Du­na­va.

U za­vi­sno­sti od kon­kret­ne po­zi­ci­je i ja­či­ne to­ka, ko­ji do­sta va­ri­ra is­pod bra­ne, pe­ca­li smo olov­nim gla­va­ma te­ži­na od 15 g do 28 g. Po­u­čen is­ku­stvom od pret­hod­nih da­na, Mi­lan je ko­ri­stio ne­što ma­nje si­li­kon­ske va­ra­li­ce... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 657-)