Mnogo više od prodaje!

Ja­pan je po mno­go če­mu svet­ski li­der u obla­sti ri­bo­lo­va, pa i po na­či­nu or­ga­ni­za­ci­je i sa­dr­ža­ju saj­mo­va pri­bo­ra i opre­me za tu ak­tiv­nost, na ko­ji­ma ima i kla­sič­nog pred­sta­vlja­nja pro­iz­vo­da i pro­da­je, ali i naj­ra­zli­či­ti­jih for­mi edu­ka­ci­je pe­ca­ro­ša svih ge­ne­ra­ci­ja i za­ba­ve i za naj­mla­đe i za sta­ri­je – od vi­so­ko­teh­no­lo­ških igri­ca do svo­je­vr­snih po­zo­ri­šnih pred­sta­va. Sve­mu to­me ovog pu­ta pri­su­stvo­vao je i naš sa­rad­nik

Fis­hing Show Osa­ka je­dan je od dva naj­ve­ća saj­ma ri­bo­lo­vač­ke opre­me u Ja­pa­nu. Dru­gi je Ja­pan Fis­hing Fest, ko­ji se odr­ža­va u Jo­ko­ha­mi, ne­da­le­ko od To­ki­ja. A da ne bu­de ne­spo­ra­zu­ma, mo­ram da na­gla­sim da se za­pra­vo ne mo­že sa si­gur­no­šću re­ći ko­ja je od te dve ma­ni­fe­sta­ci­je ve­ća, po­što su bro­je­vi iz­la­ga­ča i po­se­ti­la­ca pri­bli­žno isti, a na­rav­no i va­ri­ra­ju od go­di­ne do go­di­ne.

SA­JAM U OSA­KI 2026. ODR­ŽAN je 7. i 8. fe­bru­a­ra. Zbog sa­me či­nje­ni­ce da je je­dan od naj­ve­ćih u ze­mlji ko­ja je li­der u raz­vo­ju i pro­iz­vod­nji vr­hun­ske ri­bo­lov­ne opre­me, ne sme se pro­pu­sti­ti ka­da je čo­vek već »na te­re­nu«. To se upra­vo i me­ni do­go­di­lo, po­što sam se pu­kim slu­ča­jem na­šao u Osa­ki tač­no na vre­me da mo­gu da pri­su­stvu­jem po­sled­njem da­nu iz­lo­žbe (ma­da je mo­žda bo­lji iz­raz »do­ga­đa­ja«). Ka­ko sam u dru­gi naj­ve­ći grad u Ja­pa­nu do­šao pret­hod­ne ve­če­ri, od­la­zak na IN­TEX Osa­ka bio je te­sno po­ve­zan sa upo­zna­va­njem funk­ci­o­ni­sa­nja pod­zem­ne že­le­zni­ce, ali ne­ka­ko sam se na­po­slet­ku sna­šao, uz ne­ma­lu po­moć mo­der­ne teh­no­lo­gi­je, tač­ni­je ve­štač­ke in­te­li­gen­ci­je. 

Taj 8. fe­bru­ar bio je tmu­ran dan. Dok sam pe­ša­čio od po­sled­nje sta­ni­ce tam­no­ze­le­nom bo­jom ozna­če­ne Čuo li­ni­je me­troa, pa­da­la je sit­na i upor­na ki­ša. Na pu­tu do saj­ma ni­je me na­pu­šta­la još tmur­ni­ja mi­sao da je na zva­nič­noj in­ter­net stra­ni­ci ma­ni­fe­sta­ci­je ja­sno pi­sa­lo da iz­la­ga­či ne sme­ju ni­šta da pro­da­ju po­se­ti­o­ci­ma. Ni­šta da ne ku­pim na saj­mu ri­bo­lo­vač­ke opre­me u Ja­pa­nu? Ko­li­ko god da sam se tru­dio, ni­sam mo­gao da se iz­bo­rim sa tom in­for­ma­ci­jom. 

IS­PO­STA­VI­LO SE, IPAK, DA NI­JE ta­ko. Fis­hing Show Osa­ka 2026 odr­ža­van je u tri ha­le od ko­jih je jed­na za me­ne bi­la vr­lo pri­jat­no iz­ne­na­đe­nje. Na­i­me, u njoj su dva ve­li­ka tr­gov­ca de­fi­ni­tiv­no pro­da­va­la opre­mu, i to po ak­cij­skim ce­na­ma. Ni­čeg epo­hal­nog tu ni­je bi­lo u po­nu­di, ali se mo­glo pro­na­ći sva­šta za­ni­mlji­vo a iz­u­zet­no po­volj­no. Me­đu­tim, ve­ći deo te ha­le bio je sa­dr­ža­jem, za me­ne – ri­bo­lov­ca iz Sr­bi­je, to­tal­na no­vi­na: ba­ze­ni sa ri­bom, na ko­ji­ma su or­ga­ni­zo­va­na tak­mi­če­nja za mla­de; po­se­ban ba­zen sa me­ha­nič­kim ri­ba­ma, is­pred kog su ro­di­te­lji sa ma­lom de­com str­plji­vo če­ka­li u re­du da svoj pod­mla­dak »na­vu­ku« na pe­ca­nje; pro­vi­zor­na po­zo­ri­šna bi­na sa glum­ci­ma u fu­tu­ri­stič­kim ko­sti­mi­ma »na­o­ru­ža­nim« šta­po­vi­ma za pe­ca­nje; 5-6 im­pro­vi­zo­va­nih uči­o­ni­ca sa ta­bla­ma i pro­jek­to­ri­ma, is­pred ko­jih su lo­kal­ni eks­per­ti ob­ja­šnja­va­li iz­u­zet­no broj­noj pu­bli­ci oči­gled­no vr­lo za­in­te­re­so­va­nih slu­ša­la­ca ka­ko se raz­ne ri­be pe­ca­ju raz­li­či­tim teh­ni­ka­ma; na­po­slet­ku, od­mah do iz­la­za, bio je, ta­ko­đe sa­mo za tu pri­li­ku po­sta­vljen, pra­vi su­ši re­sto­ran, u kom su po­se­ti­o­ci mo­gli da vi­de dva maj­sto­ra ka­ko ra­se­ca­ju sve­že tu­ne i odva­ja­ju nji­ho­vo me­so po kla­sa­ma – is­pred njih je, na­rav­no, du­ga­čak i vi­ju­gav red. Uz­gred, Ja­pan­ci pro­sto obo­ža­va­ju re­do­ve i smrt­no će se na­lju­ti­ti na bi­lo ka­kav po­ku­šaj ula­ska pre­ko re­da. Ce­ne su­ši­ja bi­le su mno­go po­volj­ni­je ne­go u gra­du, što ni­sam mo­gao da pro­pu­stim, te sam pri­u­štio se­bi dva pa­ke­ta su­ši­ja i di­rekt­no se uve­rio da se i ču­to­ro (sred­nje ma­sni) i oto­ro (pa­u­flek) ko­ma­di tu­ne pro­sto to­pe u usti­ma. 

TO ME JE SPRE­MI­LO ZA GLAV­NI deo saj­ma u ha­la­ma 3 i 6. Ne­ću ov­de da pi­šem o no­vi­te­ti­ma, to­ga je bi­lo vi­še ne­go do­volj­no za či­tav felj­ton. Ra­ču­nam da ima vi­še smi­sla da go­vo­rim o op­štem uti­sku. Ove go­di­ne na­stu­pi­lo je pre­ko 400 iz­la­ga­ča, od ko­jih je bu­kval­no sva­ki imao da po­ka­že ne­što no­vo za 2026.   

Jed­nom ha­lom je do­mi­ni­rao štand Da­i­we, dok je u dru­goj, na­rav­no, glav­ni bio Shi­ma­no. Kad čo­vek ma­lo bo­lje raz­mi­sli, to je i lo­gič­no. Za me­ne je no­vo i za­ni­mlji­vo bi­lo to što su pro­iz­vo­đa­či ve­ći­nu iz­lo­že­nih ma­ši­ni­ca po­sta­vi­li otvo­re­ne, tj. »ra­se­če­ne« po du­ži­ni, ka­ko bi se le­po vi­de­la unu­tra­šnjost sva­kog mo­de­la... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 657-)