Jedno mesto (z)a dva fideraša

Ka­da je pe­ca­nje fi­der teh­ni­kom na re­ci mo­gu­će sa­mo na jed­noj li­ni­ji ili je sva ri­ba ta­ko po­sta­vlje­na, a dva ri­bo­lov­ca pe­ca­ju je­dan do dru­gog, naj­če­šće onaj ko­ji za­ba­cu­je uz­vod­ni­je bu­de »ise­čen«. Me­đu­tim, i u ta­kvoj si­tu­a­ci­ji, ko­ju mno­gi fi­de­ra­ši iz­be­ga­va­ju, ni­ko ne mo­ra da bu­de hen­di­ke­pi­ran i us­kra­ćen za uži­va­nje, ako su ko­le­ge uigra­ne i vo­de ra­ču­na je­dan o dru­gom

Čim smo tog le­pog fe­bru­ar­skog da­na do­šli do nje­go­vog spla­va na Sa­vi u Bo­ljev­ci­ma, moj pri­ja­telj i čest part­ner u ri­bo­lo­vu Mar­ko Bu­da­ko­vić kon­sta­to­vao je da ni­ka­da ra­ni­je ni­je vi­deo ta­ko jak pro­tok vo­de na tom te­re­nu. Obo­ji­ci nam je bi­lo ja­sno da će­mo ako že­li­mo da uop­šte pe­ca­mo, a po­go­to­vo uko­li­ko nam je cilj da ne­što i uhva­ti­mo, mo­ra­ti po­do­sta da se po­tru­di­mo i pri­me­ni­mo pri­stup ko­ji je­di­ni mo­že da­ti re­zul­tat u ta­kvoj si­tu­a­ci­ji, pa smo to­me »u ho­du« i pri­la­go­di­li plan. To nam se na kra­ju is­pla­ti­lo, a ja ću u ovom tek­stu po­ku­ša­ti i da opi­šem šta smo ra­di­li, jer znam da će, s ob­zi­rom na to da sve ve­ći broj ko­le­ga na na­šim rav­ni­čar­ski re­ka­ma pe­ca sa spla­vo­va, to mno­gi­ma po­ten­ci­jal­no ko­ri­sti­ti.

KA­DA JE VO­DA IZ­U­ZET­NO JA­KA, a sa istog spla­va od­no­sno pon­to­na pe­ca vi­še ri­bo­lo­va­ca, za­ba­cu­je se niz­vod­no, pa­ra­lel­no sa oba­lom (ta­ko se na Sa­vi, pri­me­ra ra­di, če­sto uspe­šno pe­ca sa pon­to­na po­sta­vlje­nog na pla­ži po­pu­lar­nog obre­no­vač­kog iz­le­ti­šta Za­bran).

Mar­ko i ja sa nje­go­vog spla­va do sa­da ni­smo ta­ko lo­vi­li, ali sam to če­sto prak­ti­ko­vao sa mo­jim dru­gim pri­ja­te­ljem Dra­ga­nom Dra­ški­ćem, sa nje­go­vog spla­va na Sa­vi kod Um­ke ka­da je vo­da eks­trem­no br­za, ta­ko da imam is­ku­stva u to­me. A ka­ko je Mar­ko vr­lo is­ku­san i do­bar ri­bo­lo­vac, ni­je kod me­ne bi­lo ni naj­ma­nje di­le­me da li će­mo mo­ći da se uklo­pi­mo i do­bro funk­ci­o­ni­še­mo i u si­tu­a­ci­ji u ka­kvoj ra­ni­je ni­smo bi­li, tim pre što je Dra­ga­nov splav okru­žen dru­gim plov­nim objek­ti­ma istog ti­pa, pa su za­ba­ča­ji nu­žno znat­no kra­ći od onih ka­kve smo ov­de mo­gli da upu­ti­mo.

OVOG PU­TA, MAR­KO I JA SMO SE do­go­vo­ri­li da ode­mo ko­rak da­lje, pa da ja ipak jed­no vre­me po­ku­šam da sa šta­pom te­ži­ne ba­ca­nja do 200 g i hra­ni­li­com od 150 g »iza­đem« u ja­ku vo­du i pro­bam da tu lo­vim. Pret­po­sta­vlja­li smo da to ne­će bi­ti pro­duk­tiv­no jer je bi­lo vr­lo ve­ro­vat­no da se ri­ba pri­bli­ži­la oba­li, gde je stru­ja bi­la mno­go sla­bi­ja, ali nam ra­do­zna­lost i že­lja da ši­ri­mo svo­ja fi­de­ra­ška zna­nja na­pro­sto ni­su do­zvo­lja­va­le da ne is­ko­ri­sti­mo ovu pri­li­ku za ma­lo eks­pe­ri­men­ti­sa­nja.

Dok se kod me­ne ri­ba (oče­ki­va­no) ni­je ja­vlja­la, Mar­ko je za­ba­cu­ju­ći pa­ra­lel­no sa oba­lom ubr­zo po­čeo da do­bi­ja sit­nu plo­ti­cu (je­din­ke ka­kve se na tom te­re­nu već ne­ko­li­ko me­se­ci naj­če­šće hva­ta­ju). A ka­ko smo nas dvo­ji­ca, ka­ko već po­me­nuh, do­bro uve­žba­ni u pe­ca­nju je­dan po­red dru­gog  i na ma­lim od­sto­ja­nji­ma, ubr­zo sam mu se pri­dru­žio, na­rav­no vo­de­ći ra­ču­na o to­me da mu ipak ne sme­tam, tj. da ne mr­si­mo si­ste­me.

ME­ĐU­TIM, PRO­BLEM KOD OVA­KVOG PE­CA­NJA ni­je sa­mo u pre­ci­zno­sti za­ba­ča­ja... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 657-)