Direktan prenos udaranja

Is­ku­sni va­ra­li­čar, ko­ji du­go lo­vi na te­re­nu iz­u­zet­no bo­ga­tom gra­blji­vi­ca­ma, du­go je pe­cao na kla­si­čan na­čin, bez upo­tre­be mo­der­nih elek­tron­skih po­ma­ga­la, i imao do­sta uspe­ha. Ali za­hva­lju­ju­ći pra­vil­noj pri­me­ni mo­der­ne teh­no­lo­gi­je (tj. so­na­ra po­sled­nje ge­ne­ra­ci­je), ot­krio je i ne­ke no­ve va­ra­li­ce i efi­ka­sne na­či­ne da ih pre­zen­tu­je, te je svo­ju efi­ka­snost po­di­gao na znat­no vi­ši ni­vo

Bu­du­ći da ži­vim i ra­dim u ne­mač­kom gra­du Men­hen­glad­ba­hu, bli­zu gra­ni­ce sa Ho­lan­di­jom, če­sto u ri­bo­lov idem u tu su­sed­nu ze­mlju, uglav­nom na re­ku Me­zu, na ko­joj pe­cam iz svog čam­ca, o če­mu sam u ne­ko­li­ko na­vra­ta i pi­sao pret­hod­nih go­di­na. Glav­na cilj­na ri­ba mi je smuđ, uz kog se na istim me­sti­ma i na iste va­ra­li­ce spo­ra­dič­no za­le­ću i som, štu­ka i kru­pan ban­dar (je­din­ke du­že od 40 cm ni­su ret­ke, imao sam i ne­ko­li­ko ka­pi­ta­la­ca od pre­ko po­la me­tra), a od­lič­no se plan­ski mo­že hva­ta­ti i bu­cov.

KRA­JEM PRO­ŠLE GO­DI­NE, tač­ni­je to­kom no­vem­bra i de­cem­bra, imao sam do­sta iz­la­za­ka i le­pe ulo­ve smu­đa, što sâm, što sa si­nom Pe­trom (ko­ji je od­sko­ra po­čeo ozbilj­ni­je da pe­ca, ali je br­zo po­ka­zao za­vi­dan ta­le­nat i ume­će, ta­ko da je već za­slu­žio in­ter­ni na­di­mak Ze­ti­kil­ler – Smu­đo­u­bi­ca). Za­hva­lju­ju­ći vi­še­go­di­šnjem is­ku­stvu na ovoj re­ci, tač­ni­je po­zna­va­nju vi­še do­brih te­re­na i na­vi­ka ri­be, uspe­ha sam imao i ra­ni­je, ali mo­ram da pri­znam da su oni znat­no ve­ći ot­ka­ko ko­ri­stim so­nar sa »li­ve­sco­op« teh­no­lo­gi­jom, ko­ja omo­gu­ća­va da pri­me­nju­jem teh­ni­ku »pe­la­gič­nog pe­ca­nja«, tj. da za­hva­lju­ju­ći to­me što vi­dim i po­je­di­nač­ne ri­be i nji­ho­vu tač­nu po­zi­ci­ju u vo­di gra­blji­vi­ca­ma spu­štam va­ra­li­cu tač­no is­pred usta i nje­nim po­kre­ta­njem ih pro­vo­ci­ram da je uzmu, ako su iole za­in­te­re­so­va­ne za je­lo.

Osim što omo­gu­ća­va sa­svim pre­ci­znu pre­zen­ta­ci­ju i da­je nam di­rek­tan uvid u to ka­ko ri­ba re­a­gu­je na raz­li­či­te mam­ce i na­či­ne na ko­je joj ih nu­di­mo, ova teh­no­lo­gi­ja ri­bo­lov či­ni efi­ka­sni­jim i za­to što po­mo­ću nje od­mah uoči­mo ka­da ri­be odu sa me­sta na kom se tog mo­men­ta na­la­zi­mo, či­me šte­di­mo vre­me – ume­sto da na­kon pr­vog ulo­va osta­ne­mo na is­toj po­zi­ci­ji ko zna ko­li­ko, na­da­ju­ći se no­vom udar­cu (po prin­ci­pu: si­gur­no je tu bar još ne­ka glad­na) sa »li­ve­sco­o­pom« u re­al­nom vre­me­nu shva­ti­mo da tu gde smo do­bi­li uda­rac vi­še ne­ma raz­lo­ga da se za­dr­ža­va­mo, već mo­že­mo bez od­la­ga­nja kre­nu­ti da­lje. Ta­ko »pra­zan hod« za­pra­vo go­to­vo pot­pu­no eli­mi­ni­še­mo i svo­di­mo ga na vre­me po­treb­no da se sa jed­nog me­sta na kom ima gra­blji­vi­ca (ili dru­ge ri­be ko­ja nas za­ni­ma) pre­me­sti­mo na dru­go. Ov­de, me­đu­tim, mo­ram da do­dam da efi­ka­sni­ji ri­bo­lov ne pred­sta­vlja opa­snost za ri­blji fond u Ho­lan­di­ji jer je tu svest ri­bo­lo­va­ca na vi­so­kom ni­vou... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 655-)