Suptilno muvanje sa dugim pauzama

Va­ra­li­ča­re­nje je­ste za­ba­van, a ne­ret­ko i vr­lo pro­duk­ti­van na­čin lo­va gra­blji­vi­ca, ali ima si­tu­a­ci­ja i pe­ri­o­da ka­da je pe­ca­nje na pri­rod­ni ma­mac znat­no pro­duk­tiv­ni­je. Baš je ta­kav slu­čaj i ove zi­me na Ti­si

Iako je bez di­le­me za na­še pri­li­ke nat­pro­seč­no bo­ga­ta raz­nom ri­bom, pa i gra­blji­vi­ca­ma, Ti­sa ni­je uvek la­ka re­ka za ri­bo­lov. Mi ko­ji sko­ro is­klju­či­vo ci­lja­no lo­vi­mo pre­da­to­re ret­ko ka­da mo­že­mo bi­ti si­gur­ni da će tak­ti­ka ko­ja je u ne­kom iz­la­sku bi­la uspe­šna da­ti re­zul­tat već na sle­de­ćem pe­ca­nju, ne­ko­li­ko da­na ka­sni­je. Ipak, ne­ke stva­ri su pri­lič­no iz­ve­sne, a jed­na od njih je to da u zim­skom pe­ri­o­du, ka­da se be­la ri­ba gru­pi­še a vo­da je još uvek do­volj­no bi­stra da se oštro­o­ki »ba­ron« ne da la­ko pre­va­ri­ti na ve­štač­ke mam­ce, vre­di po­ku­ša­ti ulo­vi­ti ga teh­ni­kom »mu­va­nja«, tj. po­vla­če­nja ke­de­ra (mr­tvog ili ži­vog).

Pro­na­la­že­nje smu­đa nam je u ovom de­lu se­zo­ne do­ne­kle olak­ša­no ti­me što zna­mo da pra­ti be­lu ri­bu, gru­pi­sa­nu na du­bljim me­sti­ma sa spo­ri­jim to­kom, u či­joj bli­zi­ni če­sto ima uslo­va za skri­va­nje (pa­nje­va, obo­re­nih de­ba­la, na­go­mi­la­nog gra­nja, po­ne­ko po­to­plje­no plo­vi­lo itd.), Ta­kvi zi­mov­ni­ci sa do­sta kr­ša uglav­nom su bli­zu oba­le, ali ne­ka­da be­la bi­ra i lo­ka­ci­je bez ve­ćih pre­pre­ka i na »otvo­re­noj vo­di«, pa je mo­ra­mo tra­ži­ti ko­je­ku­da. S dru­ge stra­ne, po­zna­va­nje te­re­na olak­ša­va na­la­že­nje ri­be, jer na me­sti­ma sa ve­li­kim od­se­ci­ma (tj. na­glim pro­me­na­ma du­bi­ne) zi­mi iz­ve­sno ima i ci­pri­ni­da i smu­đa.

BAŠ NA JED­NO TA­KVO ME­STO, NA KOM SE du­bi­na sa 11 m na­glo po­ve­ća­va na 18, iza­šao sam ne­dav­no sa pri­ja­te­ljem, Mi­ro­sla­vom Da­ni­či­ćem zva­nim Ćo­mi. Zna­ju­ći da u ovom pe­ri­o­du smuđ ni­je na­ro­či­to agre­si­van, opre­de­li­li smo se za tzv. ka­ro­li­na si­stem, sa kli­znim olo­vom u ob­li­ku vr­ha met­ka, na­vu­če­nim na stru­nu iz­nad vr­ti­li­ce, za či­ji je do­nji kraj fik­si­ran ne­ko­li­ko de­se­ti­na cen­ti­me­ta­ra dug flu­o­ro­kar­bon­ski pod­vez, sa jed­no­kra­kom udi­com du­gog vra­ta, ko­ja se pro­vu­če ke­de­ru kroz usta i škr­žni po­klo­pac, pa se za­bo­de u sto­mak ili bok, ali oba­ve­zno ta­ko da vrh osta­ne skri­ven tik is­pod ko­že. Taj si­stem je do­bar za­to što ga mo­že­mo vu­ći kroz po­to­plje­no gra­nje i raz­ne dru­ge pre­pre­ke, uz ma­li ri­zik da ne­gde zap­ne, a gra­blji­vi­ca pri uzi­ma­nju ne ose­ća ve­li­ki ot­por, ko­ji bi je mo­gao na­ve­sti da ose­ti da ne­što ni­je u re­du i da od­u­sta­ne od gu­ta­nja.

NA RU­KU NAM JE IŠLO TO ŠTO JE TOK bio vr­lo spor, pa smo i na ve­li­koj du­bi­ni mo­gli da ra­di­mo sa ma­lim ote­ža­nji­ma, od 10 do 15 g. S dru­ge stra­ne, lov ver­ti­kal­nim dži­go­va­njem, iz čam­ca u po­kre­tu, bio je ote­žan ti­me što nas je ve­tar gu­rao u kon­tra­sme­ru, pa se de­ša­va­lo da nam ča­mac po­vre­me­no i bez si­dra sto­ji u me­stu, što ni­je po­želj­no ni­ti do­bro, jer mno­go uspo­ra­va pre­tra­ži­va­nje te­re­na.

Moj kom­plet za ovo pe­ca­nje sa­sto­jao se od šta­pa He­arty Ri­se TYAL 832M (du­ži­ne 2,52 m i de­kla­ri­sa­ne te­ži­ne ba­ca­nja od 8 do 40 g) i ma­ši­ni­ce Shi­ma­no Stel­la 4000FJ, sa osmo­nit­nom ple­te­ni­com de­blji­ne 1 PE (0,17 mm). Udi­cu za »mu­va­nje« uvek bi­ram pre­ma ve­li­či­ni ke­de­ra, a ovog pu­ta su to bi­le jed­no­kra­ke du­gog vra­ta i aber­din ti­pa (od tan­ke ži­ce ali do­sta ja­ke)... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 656-)