Stara ribolovačka dosetka da nije moguće imati previše pribora, premda nesporno duhovita, u nekim slučajevima možda odgovara realnosti i više nego što se čini. Primera radi, ako neko peca fider tehnikom na različitim vodama na kojima je ta tehnika primenljiva, ni pet garnitura pribora sa po dva štapa različitih bacačkih karakteristika, dužine i snage ne mora biti dovoljno da pokrije sve situacije
Tokom višedecenijskog bavljenja ribolovom, bio sam u prilici da budem ne samo svedok već i učesnik mnogih velikih promena i trendova, a i korisnik raznih novotarija. Nešto od toga me je, istina, i zaobišlo – na primer moderni šaranski ribolov i ultralajt varaličarenje, ali sam zato više od dve decenije veliki zaljubljenik u fider tehniku, kojom već godinama gotovo isključivo i pecam. Razloga za to ima više, a jedan od osnovnih je što se njom mogu na veoma različitim vodama loviti gotovo sve vrste riba.
NARAVNO, DA BISMO NA TAKVIM PECANJIMA bili uspešni, moramo za svaku konkretnu vodu ili ciljanu ribu primeniti i odgovarajući pristup. U suprotnom, sledi razočaranje ili nepotrebno nerviranje umesto očekivanog uživanja. A odgovarajući pristup podrazumeva dosta toga – dobar izbor mesta, hrane, mamaca, a svakako i adekvatnog pribora. Međutim, upravo ovom poslednjem u svojim izveštajima sa vode nekako najčešće ne posvetim mnogo prostora, već samo navedem koje sam modele štapova i mašinica koristio.
Probaću da ovim tekstom to bar malo ispravim, iako sam potpuno svestan da je opširnije bavljenje ovom temom, premda može biti i te kako interesantno, istovremeno prilično zahtevno. Između ostalog, kada se o izboru pribora piše i govori, mora se imati u vidu da on zavisi i od ukusa ribolovca (subjektivni faktor) i od materijalnih mogućnosti (objektivni faktor), ali da na njega utiče i čitav niz karakternih osobina (zavidljivost, bahatost, razmetljivost i isključivost sa jedne strane, a skromnost, umerenost i racionalnost sa druge).
Potpuno sam svestan, naravno, da ne mogu da procenjujem gde bih se ja po svim tim kriterijumima mogao svrstati, ali mogu bez dileme reći da u ribolovu uživam i da rado svoja iskustva razmenjujem sa kolegama, ne namećući pritom nikada i nikome svoje mišljenje kao nespornu istinu. A pri izboru štapova i mašinica osnovni kriterijum mi je uvek subjektivan – da mi svaki od tih delova pribora »legne«, tj. da »na prvu« osetim da mi odgovara.
JEDNA OD OSNOVNIH POLAZNIH TAČAKA u mom biranju pribora je da ne postoje univerzalni modeli štapova, koji se za moderni ribolov sa hranilicom mogu korititi u svakoj prilici, niti se može svaka mašinica upariti sa svakim fiderom. I mada se čini da bi to svakom iole iskusnom ribolovcu trebalo da je više nego jasno, već i letimični pogled na pribor koji se u praksi koristi, tj. ono što vidimo kod kolega na vodi, pokazuje suprotno.
Druga zabluda, koja je u suštini široko rasprostranjena i često se čuje (istina, poslednjih godina ipak ređe nego ranije), jeste da fider komplet ne mora biti lagan i izbalansiran budući da štap ne držimo sve vreme u rukama. Ja sam potpuno suprotnog mišljenja, najviše zbog toga što uspešno fider pecanje podrazumeva da se precizno i skoro redovno često zabacuje, a to se mnogo lakše radi sa dobro uklopljenim kompletom koji ne umara svojom težinom i lošim balansom.
DALJE, KADA BIRAM ŠTAPOVE ZA SVAKU konkretnu priliku (tj. kada odlučujem koje ću poneti iz svog arsenala), polazim pre svega od karakteristike vode na kojoj nameravam da pecam.
Konkretno, ako je to manja stajaćica ili neki kanal na kom nije neophodno daleko zabacivati, a hranilice uz to i nisu teže od 40-50 g (neretko na takvim vodama budu i lakše), najčešće biram fidere dužine 3,6 m i težine bacanja do 60 g. Sasvim konkretno, za takva pecanja obično koristim Benzar Mix Concourse Competition Feeder. Taj štap ima čak pet vrhova, a za lako fiderisanje moj prvi izbor je onaj od 0,75 oz (21 g).
Na te štapove (imam dva identična) stavljam prevashodno za varaličarenje namenjene mašinice – Ryobi Artica i Spro Passion, obe u veličini 4000 (sa špulnom kapaciteta 160 m najlona debljine 0,33 mm). Takav izbor nije neki moj izum. U fideru se oduvek, pa i danas, veoma često koriste robusni i izdržljivi varaličarski čekrci, koji pritom nisu preteški.
Fideri se na našim malim stajaćicama i kanalima uglavnom »bore« sa sitnijim ribama, te je pre svega važno da budu osetljivi. Međutim, ovaj model je tako konstruisan da se bez problema može koristiti i na rekama slabijeg toka (npr. na Tamišu), što ja često i činim. Inače, u zavisnosti od vrste ribe koja se lovi, kao i od načina pecanja (iako više nisam aktivan u klubu čiji sam član dugo bio, neretko prijateljima takmičarima »sparingujem« u sklopu njihovih priprema za nadmetanja na nekim stazama koje žele da ispitaju), na te dve mašinice mi je ili monofil debljine 0,18 mm odnosno 0,20 mm (za slobodni ribolov) ili upredena struna od 0,10 mm (kada na nekoj pisti pecam sa takmičarima).
A KAKO SAM DO PRE NEKOLIKO godina najviše vremena provodio na različitim lokacijama na Tamišu, vremenom sam formirao više kompleta baš za tu reku. To nije čudno, ne samo zbog intenziteta mog pecanja na ovoj tekućici, već i stoga što je za nju karakteristično da nije na svim mestima iste širine i snage toka, a i ribe koje se mogu loviti na fider (ali i svim drugim tehnikama) mogu biti vrlo različitih veličina i navika.
To je uslovilo da moji kompleti za Tamiš budu nešto »univerzalniji« po karakteristikama... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 655-)
Ribolov - Facebook
Ribolov - YouTube
