Od »vrištanja« do skrivanja

Ne­ki ri­bo­lov­ci ra­di­je ko­ri­ste ple­te­ni­ce upa­dlji­vih bo­ja, dru­gi se ni za ži­vu gla­vu ne bi od­re­kli onih ne­u­pa­dlji­vih, a tre­ći­ma su vi­še­boj­ne naj­o­mi­lje­ni­je. Ima onih ko­ji bo­ju bi­ra­ju pre­ma svo­jim estet­skim kri­te­ri­ju­mi­ma, a is­ku­sni­ji i si­ste­ma­tič­ni­ji opre­de­lju­ju se za­vi­sno od uslo­va na vo­da­ma na ko­ji­ma pe­ca­ju i pre­ma ko­ri­sti od­no­sno šte­ti ko­ju im upo­tre­ba ne­kog de­ze­na mo­že do­ne­ti

Upre­de­ni­ce su u udi­čar­skom ri­bo­lo­vu kao osnov­ne stru­ne ma­sov­no u upo­tre­bi već vi­še od tri i po de­ce­ni­je. U va­ra­li­ča­re­nju su do­mi­nant­ne, ali se sve vi­še ko­ri­ste i u dru­gim teh­ni­ka­ma, ka­ko u fi­de­ru, ta­ko i u du­bin­skom ri­bo­lo­vu te u naj­te­žim va­ri­jan­ta­ma slat­ko­vod­nog plov­ka­re­nja (u lo­vu štu­ke, so­ma i tol­sto­lo­bi­ka). Pri iz­bo­ru vi­še­nit­ne stru­ne, ve­ći­na pe­ca­ro­ša pre sve­ga se opre­de­lju­je pre­ma nje­noj de­blji­ni i no­si­vo­sti, a on­da i pre­ma ot­por­no­sti na kr­za­nje, traj­no­sti i glat­ko­ći (od ko­je za­vi­si to ko­li­ko se ple­te­ni­ca »ču­je« pri pro­la­sku kroz ka­ri­ke). Kad je reč o bo­ji, prem­da ima i onih ko­ji o njoj ne vo­de ra­ču­na, mno­gi su ipak sve­sni da ona po­ne­kad mo­že bi­ti klju­čan fak­tor uspe­ha u ri­bo­lo­vu, pa će­mo se baš ta­kvim si­tu­a­ci­ja­ma i po­za­ba­vi­ti u ovom krat­kom tek­stu.

Pre­ma bo­ji ple­te­ni­ce mo­že­mo po­de­li­ti na jed­no­boj­ne, ko­je mo­gu bi­ti dre­ča­ve ili ne­u­pa­dlji­ve, i vi­še­boj­ne, ko­je mo­gu bi­ti »slat­ko­vod­no­ma­skir­ne«, »mor­sko­ma­skir­ne« ili ta­kve da ima­ju seg­men­te jed­na­ke du­ži­ne (naj­če­šće od po 10 m) u raz­li­či­tim bo­ja­ma. Na­rav­no, svi ti va­ri­je­te­ti pra­ve se s ne­kim raz­lo­gom, tj. za­to što su u ne­kim si­tu­a­ci­ja­ma pri­men­lji­vi­ji od­no­sno bo­lji od dru­gih.

UPRE­DE­NE STRU­NE UPA­DLJI­VIH »vri­šta­vih« bo­ja (od ko­jih su naj­če­šće flu­o­ze­le­na, flu­o­žu­ta, oranž i ru­ži­ča­sta) upo­tre­blja­va­ju se pre sve­ga za one va­ri­jan­te va­ra­li­ča­re­nja u ko­ji­ma nam je od ko­ri­sti da vi­di­mo stru­nu. Ne­ka­da je pre sve­ga bit­no da zna­mo gde tač­no ple­te­ni­ca ula­zi u vo­du, jer nam to omo­gu­ća­va da od­re­di­mo po­lo­žaj va­ra­li­ce i nje­nu pu­ta­nju i ka­da je ne vi­di­mo is­pod po­vr­ši­ne, te da even­tu­al­nim ko­rek­ci­ja­ma po­lo­ža­ja šta­pa ili br­zi­ne vo­đe­nja pro­vu­če­mo naš ve­štač­ki ma­mac baš ta­mo gde su po na­šoj pro­ce­ni naj­ve­će šan­se da ga gra­blji­vi­ca pri­me­ti i na­pad­ne.

Dre­čav »ko­nac« do­bro do­đe i on­da ka­da ko­ri­sti­mo ne­ki ve­štač­ki ma­mac ko­ji se vo­di ta­ko da nam stru­na ni­je sve vre­me za­teg­nu­ta, jer ta­da po­sma­tra­njem onog nje­nog de­la ko­ji je iz­me­đu vr­ha šta­pa i po­vr­ši­ne vo­de (od­no­sno onog ko­ji le­ži na njoj) mo­že­mo uoči­ti da je ri­ba uda­ri­la od­no­sno uze­la va­ra­li­cu i po­ne­la je i pre ne­go što to pre­ko šta­pa ose­ti­mo na ru­ci.

U iz­ra­zi­to bi­strim vo­da­ma, me­đu­tim, ve­li­ka upa­dlji­vost ple­te­ni­ce mo­že od­bi­ti ri­bu od uzi­ma­nja mam­ca, ali se to u ve­li­koj me­ri da kom­pen­zo­va­ti ko­ri­šće­njem mo­no­fil­nog pred­ve­za od ri­bi go­to­vo sa­svim ne­vi­dlji­vog flu­o­ro­kar­bo­na ili ne­kog te­ško pri­met­nog pro­vid­nog naj­lo­na, ko­ji mo­že bi­ti dug od ne­ko­li­ko de­se­ti­na cen­ti­me­ta­ra pa do ne­ko­li­ko me­ta­ra. Na­rav­no, osim što po­bu­đu­je ma­nju po­do­zri­vost ri­ba ko­ji­ma nu­di­mo svoj ve­štač­ki ma­mac, ova­kav pred­vez pro­du­ža­va rad­ni vek osnov­ne stru­ne jer šti­ti njen pred­nji deo od kr­za­nja (na ko­je je baš sva­ka mo­der­na ple­te­ni­ca ose­tlji­vi­ja od mo­no­fi­la), pa po­ve­ća­va šan­se da za­ka­če­nu je­din­ku iz­va­di­mo, što či­ni i amor­ti­zo­va­njem uda­ra to­kom bor­be za­hva­lju­ju­ći to­me što je znat­no is­te­glji­vi­ji od »kon­ca« – is­te­glji­vost naj­lo­na mo­že ići i do de­se­tak po­sto, a kod ple­te­ni­ca je ma­nja od 0,5%.

Na­rav­no, dre­ča­va bo­ja stru­na ri­bo­lov­ci­ma po­seb­no po­ma­že ka­da pe­ca­ju u mut­noj vo­di i po mra­ku... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 641-)