Klenčuge iz zasede

Gr­ke slat­ko­vod­ni ri­bo­lov sko­ro uop­šte ne za­ni­ma, pa u ne­ma­lom bro­ju nji­ho­vih re­ka i je­ze­ra ima ve­o­ma mno­go ri­ba za­ni­mlji­vih za pe­ca­nje, ko­je go­to­vo ni­ko ne uz­ne­mi­ra­va. Na jed­nu ta­kvu ma­lu te­ku­ći­cu na­le­teo je naš sa­rad­nik, a pri­li­ku da se za krat­ko vre­me na­u­ži­va i uhva­ti ne­ko­li­ko vr­lo krup­nih kle­no­va ni­je pro­pu­stio

U po­sled­njih de­se­tak go­di­na na le­to­va­nje u Grč­ku uvek iz Ni­ša idem pre­ko Bu­gar­ske, jer mi je ta­ko put u pro­se­ku za sto­ti­nak ki­lo­me­ta­ra kra­ći, a i gu­žve ni­su pre­ve­li­ke, pa vo­žnja ni­je za­mor­na. I ma­da Bu­gar­ska, sem Stru­me, po­red ko­je pu­tu­je­mo, ima još do­sta le­pih vo­da za pe­ca­nje, po­seb­no pa­strm­skih i kle­na­ro­ških, na tim te­ku­ći­ca­ma ni­ka­da ne sta­je­mo jer naj­če­šće no­ću pro­la­zi­mo po­red njih da bi­smo na mo­re sti­gli u ra­nim ju­tar­njim sa­ti­ma. Ka­da se uđe u Grč­ku, i da­lje se ne­ko vre­me ide po­red iste re­ke (sa­mo sad zva­ne Stri­mo­nas, od­no­sno Stri­mon), ko­ja se iza Am­fi­po­li­ja i tu­ri­sti­ma do­bro po­zna­te ogrom­ne sta­tue la­va uli­va u Egej­sko mo­re.

UKO­LI­KO PRI KRA­JU PU­TA UGLE­DAM po­red nje ne­ko zgod­no me­sto za pa­u­zu, tu sta­ne­mo da se od­mo­ri­mo, a i da ja na­rav­no ma­lo pe­cam, jer mi je lov kle­na jed­na od omi­lje­nih za­ni­ma­ci­ja. Me­đu­tim, Stri­mon je ovog pu­ta bio bla­go za­mu­ćen, pa smo se sme­sti­li u hla­do­vi­ni na oba­li jed­ne ma­nje re­či­ce ko­ja se u nje­ga uli­va. Iz ko­la sam uzeo ul­tra­lajt šta­pić i ku­ti­ji­cu s va­ra­li­ca­ma i kre­nuo oba­lom uz­vod­no, u na­di da ću na­i­ći na ne­ko zgod­no me­sto za pe­ca­nje. Pri­o­ba­lje je, me­đu­tim, bi­lo to­li­ko ob­ra­slo ra­znim dr­ve­ćem, s kog je vi­si­lo mno­go pa­u­či­ne ko­ja se ne­pre­kid­no hva­ta­la za naj­lon, da sam u jed­nom mo­men­tu mo­rao da sta­nem, pre­se­čem stru­nu i na­mo­tam je na če­krk, a štap sklo­pim i ta­ko na­sta­vim »pro­boj« do vo­de, dr­že­ći sklo­plje­ni štap iza le­đa.

VEĆ NA PR­VOJ MA­NJOJ ČI­STI­NI na ko­ju sam iz­bio vi­deo sam po­do­sta sit­nih kle­no­va ka­ko se sun­ča­ju na po­vr­ši­ni. Ta­da sam po­no­vo na­mon­ti­rao štap, a zna­ju­ći da je lep­tir ve­li­či­ne 1 uni­ver­za­lan ma­mac za  kle­na, na ko­ji uda­ra­ju ri­be svih ve­li­či­na, ni­sam se mno­go pre­mi­šljao oko iz­bo­ra va­ra­li­ce ko­jom ću ovog pu­ta po­če­ti pre­tra­gu te­re­na.

De­se­tak oma­njih kle­no­va je bez stra­ha i ha­la­plji­vo ki­di­sa­lo na lep­ti­ra na tom pr­vom me­stu, a ka­da su se nji­ho­vi udar­ci pro­re­di­li, na­sta­vio sam još uz­vod­ni­je, po­vre­me­no za­ba­cu­ju­ći, ali sam se du­že za­dr­žao tek na pr­voj na­red­noj iz­gled­ni­joj po­zi­ci­ji, tj. u sle­de­ćem vi­ru, gde sam imao vr­lo sli­čan uči­nak. I tu sam ne­ko vre­me pe­cao, a on­da me je su­pru­ga po­zva­la te­le­fo­nom, pa sam shva­tio da je već pre­vi­še vre­me­na pro­šlo i da sam pre­da­le­ko oti­šao, te sam po­la­ko kre­nuo istim pu­tem ka ko­li­ma. 

NA­RAV­NO, I U PO­VRAT­KU SAM BA­CAO va­ra­li­cu gde god sam mo­gao, ali bez pre­te­ra­nog za­dr­ža­va­nja na ma­nje iz­gled­nim me­sti­ma, jer sam od­lu­čio da naj­vi­še vre­me­na pro­ve­dem na ona pr­va dva vi­ra, ko­ja su mi do­ne­la naj­vi­še ulo­va.

Dan je već bio od­ma­kao, ta­ko da me sun­če­vi zra­ci ko­ji su se od­bi­ja­li od vo­de ni­su vi­še tu­kli di­rekt­no u oči, te sam mo­gao le­po da pra­tim rad va­ra­li­ce i osmo... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 641-)