I daleko i duboko

Ve­li­ka vru­ći­na, ne­po­vo­ljan vo­do­staj i slab pro­tok to­kom ve­ćeg de­la pre­po­dne­va ni­su ovog pu­ta spre­či­li dvo­ji­cu vr­snih fi­de­ra­ša da vre­me pro­ve­de­no na vo­di od­lič­no is­ko­ri­ste i na­pe­ca­ju se ri­be zbog ko­je su i do­šli na ovaj po­pu­lar­ni te­ren, na kom je tih da­na ma­lo ko na­ro­či­to do­bro pro­šao

Istog da­na ka­da smo moj pri­ja­telj i čest kom­pa­njon u ri­bo­lo­vu Mar­ko Bu­da­ko­vić i ja ve­o­ma le­po pro­šli na Ti­si kod Kni­ća­ni­na, po­sta­vio sam krat­ku ob­ja­vu o to­me na svom Fej­sbuk pro­fi­lu i na­ja­vio da ću u Ri­bo­lo­vu ob­ja­vi­ti op­šir­ni­ji tekst. Ka­da iz­ve­šta­vam sa pe­ca­nja, po­stu­pam dru­ga­či­je od ne­kih ko­le­ga, ko­je sa­če­ka­ju da pro­đe do­sta vre­me­na pre ne­go što uop­šte ob­ja­ve da su bi­li na vo­di, a uz to se če­sto po­tru­de da sa­kri­ju tač­nu lo­ka­ci­ju, na­ro­či­to ako je ri­ba le­po ra­di­la pa na­me­ra­va­ju da na isto me­sto usko­ro idu po­no­vo. Iskren da bu­dem, ne mo­gu na to­me ni­ko­me da za­me­rim, bu­du­ći da so­li­dar­no­sti i fer-ple­ja ne­ma baš mno­go u ri­bo­lo­vač­kim kru­go­vi­ma, a pri­ti­sak na iole iz­da­šne te­re­ne je ve­li­ki i mo­že uči­ni­ti da ne­ki od njih na­kon ob­zna­nji­va­nja da je na nje­mu bi­lo do­brih ulo­va za krat­ko vre­me osta­ne bez ri­be. Me­đu­tim, kad već ob­ja­vlju­jem sli­ke i iz­ve­šta­je sa vo­de, ja na­sto­jim da to ra­dim »u re­al­nom vre­me­nu«, a uz to če­sto kroz pri­vat­ne po­ru­ke ko­li­ko god mo­gu da­jem po­zna­ni­ci­ma i pri­ja­te­lji­ma (i iz ži­vo­ta i sa dru­štve­nih mre­ža) do­dat­ne in­for­ma­ci­je sa sva­kog kon­kret­nog pe­ca­nja, ko­je im mo­gu po­mo­ći da sa­mi što bo­lje pro­đu. Ujed­no kroz te upi­te shva­tim šta je ko­le­ga­ma po­seb­no in­te­re­sant­no, te to­me po­sve­tim ve­ću pa­žnju pri­li­kom pi­sa­nja op­šir­ni­jeg iz­ve­šta­ja.

ZA OVAJ IZ­LA­ZAK NA TI­SU Mar­ko i ja smo se od­lu­či­li na­kon što smo do­bi­li in­for­ma­ci­ju da je jed­na gru­pa vr­snih fi­de­ra­ša tu bi­la ne­ko­li­ko »ve­za­nih« da­na i le­po pro­šla, ali smo od tih ko­le­ga ču­li i da je ta­da na vo­di bi­lo mno­go ri­bo­lo­va­ca ko­ji su osta­li bez ulo­va ili vr­lo sla­bo pe­ca­li. Ve­ro­vat­no je taj ukup­no uzev slab rad ri­be, uz ve­li­ke vru­ći­ne ko­je su vla­da­le tih da­na kra­jem ju­na, bio raz­log što u po­la šest iz­ju­tra na oba­li kod Kni­ća­ni­na ni­smo za­te­kli sko­ro ni­ko­ga, iako bi u nor­mal­nim okol­no­sti­ma u ovom de­lu se­zo­ne u to do­ba da­na tre­ba­lo da je već prak­tič­no ne­mo­gu­će na­ći iole iz­gled­nu po­zi­ci­ju.

Po­što smo za raz­li­ku od go­re­po­me­nu­tih uspe­šnih ko­le­ga Mar­ko i ja do­šli na jed­no­dnev­ni ri­bo­lov, mo­ra­li smo da po­žu­ri­mo sa pri­pre­mom, što, da bu­dem po­šten, ni­je jed­na od mo­jih ja­čih stra­na ka­da je reč o pe­ca­nju, bu­du­ći da ne vo­lim da br­zam. Ra­di­je se, na­i­me, na­te­na­ne ra­spre­mam isto­vre­me­no pa­žlji­vo osma­tra­ju­ći vo­du i pra­ve­ći stra­te­gi­ju za da­tu pri­li­ku. Ovog ju­tra nas je po­seb­no bri­nu­lo to što je Ti­sa go­to­vo sta­ja­la, što se uvek lo­še od­ra­ža­va na ak­tiv­nost ri­be, ali s dru­ge stra­ne, obo­ji­ca smo odav­no na­u­či­li da se ne ner­vi­ra­mo zbog ono­ga na šta ne mo­že­mo uti­ca­ti, te da se mo­ra­mo po­tru­di­ti da se za­te­če­nom sta­nju što bo­lje pri­la­go­di­mo. Mar­ko je sa oba­le ne­ko­li­ko pu­ta za­ba­cio De­e­per so­nar ka­ko bi is­pi­tao pro­stor is­pred nas u zo­ni u ko­joj smo na­me­ra­va­li da pe­ca­mo, a to što smo vi­de­li na mo­bil­nom te­le­fo­nu ni­je da­va­lo osno­va za op­ti­mi­zam: isti­na, du­bi­na je bi­la do­bra, oko 13 m, ali na ekra­nu – ni jed­ne je­di­ne ri­be.

Ina­če, po­što je dno u pri­o­ba­lju tu pre­kri­ve­no ka­me­nom, bi­lo je po­treb­no ne­što da­lje za­ba­ci­va­ti (mi smo se opre­de­li­li za dis­tan­cu od 40 m), pri če­mu, na­rav­no, zbog ve­li­ke du­bi­ne, si­stem sa hra­ni­li­com pri­li­kom pro­pa­da­nja pri­đe znat­no bli­že oba­li, o če­mu se mo­ra vo­di­ti ra­ču­na ka­ko bi do­speo ta­mo gde tre­ba.

A KAD VEĆ PO­ME­NUH DO­DAT­NE IN­FOR­MA­CI­JE ko­je ko­le­ge ri­bo­lov­ci na­kon mo­jih ob­ja­va i tek­sto­va če­sto tra­že, ve­ći­nu njih osim da­lji­ne za­ba­ča­ja naj­vi­še in­te­re­su­je ko­ji mi je ma­mac ri­ba naj­bo­lje uzi­ma­la. I na to pi­ta­nje sva­ko­me iskre­no i pre­ci­zno od­go­vo­rim, ali oba­ve­zno na­po­me­nem ne­što što mno­gi če­sto gu­be iz vi­da – da ri­ba ume da pro­me­ni pre­fe­ren­ci­ju i vi­še pu­ta to­kom ne­ko­li­ko sa­ti, da ne go­vo­ri­mo o da­ni­ma.

Ni ovaj put u tom po­gle­du ni­je bio iz­u­ze­tak. Iako su pret­hod­nih da­na pri pe­ca­nju fi­der teh­ni­kom naj­lov­ni­ji bi­li me­sni cr­vi­ći na udi­ci na krat­kom pred­ve­zu, to­kom pr­vih sa­ti sam ri­bu, sa­svim su­prot­no to­me, do­bi­jao is­klju­či­vo na kom­bi­na­ci­ju tan­ke cr­ve­ne gli­ste i be­log me­snog cr­va na udi­ci Ga­ma­kat­su 1810 ve­li­či­ne 14, na me­tar du­gom pred­ve­zu, a on­da je ri­ba od­jed­nom »pro­me­ni­la je­lov­nik« i za­i­sta po­če­la da ra­di­je uzi­ma be­le cr­ve na ne­što kra­ćem pred­ve­zu. Ta­ko da i da­lje ne­po­ko­le­blji­vo osta­jem pri sta­vu da na pe­ca­nju uvek tre­ba pri ru­ci ima­ti što ši­ru pa­le­tu ma­ma­ca.

KA­KO JE KOD KNI­ĆA­NI­NA DE­VE­RI­KA naj­če­šće ci­lja­na ri­ba... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 641-)