Grdosija kad joj vreme nije

Bu­du­ći da zbog ve­li­ke nad­mor­ske vi­si­ne (od pre­ko 1.200 m) na ko­joj se Vla­sin­sko je­ze­ro na­la­zi, se­zo­na na nje­mu ma­lo ka­sni u od­no­su na sve osta­le aku­mu­la­ci­je u Sr­bi­ji, po­čet­kom ka­len­dar­skog le­ta bi po te­o­ri­ji za lov ve­li­kih štu­ka već tre­ba­lo da je ka­sno a da som tek pri­vo­di mrest kra­ju i te­ško se lo­vi. U prak­si je ovog pu­ta, me­đu­tim, kad je reč o obe vr­ste, bi­lo pot­pu­no dru­ga­či­je 

Plan je bio da tre­ćeg jun­skog vi­ken­da na Vla­sin­sko je­ze­ro iz Be­o­gra­da kre­ne­mo vr­lo ra­no ka­ko bi­smo mo­gli da pe­ca­mo od ju­tra. Ali, kao i uvek pred zah­tev­ni­ji ri­bo­lov, san ni­ka­ko ni­je hteo na oči, iako je tre­ba­lo da usta­ne­mo već u 3 sa­ta da bi­smo oko 8 sti­gli na od­re­di­šte, pre­u­ze­li iz­najm­lje­ni ča­mac, uba­ci­li pri­bor u nje­ga i oko 8,30 č po­če­li s pre­tra­gom iz­gled­nih me­sta.

Sve je išlo po pla­nu, uklju­ču­ju­ći i krat­ko za­dr­ža­va­nje u do­bro op­skr­blje­noj pro­dav­ni­ci na lo­ka­li­te­tu Pro­ma­ja, gde smo se po obi­ča­ju snab­de­li hra­nom i pi­ćem ka­ko ne bi­smo mo­ra­li da iz čam­ca iz­la­zi­mo do ve­če­ri.

DOK SMO PLO­VI­LI KA PO­ZI­CI­JI s ko­je će­mo po pla­nu za­po­če­ti ri­bo­lov, ob­u­ze­lo me je, kao što ov­de uvek bi­va, odu­še­vlje­nje am­bi­jen­tom, ve­li­či­nom je­ze­ra i bo­jom nje­go­ve vo­de. Ali ni moj pri­ja­telj Zo­ki ni ja ni­smo se pre­pu­sti­li sa­nja­re­nju, već smo to­kom vo­žnje gro­zni­ča­vo raz­mi­šlja­li či­me da od broj­nih ka­ši­ka, džer­ko­va, si­li­ko­na­ca, spi­ner­bej­to­va i vo­ble­ra ko­je smo po­ne­li poč­ne­mo po­tra­gu za ve­li­kim gra­blji­vi­ca­ma.

Da bi­smo što lak­še mo­gli da pro­na­đe­mo ja­ta sit­ne ri­be, u či­joj se bli­zi­ni pre­da­to­ri po pra­vi­lu za­dr­ža­va­ju, ovog pu­ta smo po­ne­li so­nar, ko­ji smo, na­rav­no, mon­ti­ra­li i ak­ti­vi­ra­li još pre ne­go što smo pr­vi put star­to­va­li mo­tor. Iz is­ku­stva smo zna­li da u je­ze­ru ima mno­go gu­ste tra­ve, ko­ja je po ni­skom vo­do­sta­ju na mno­gim de­lo­vi­ma vr­lo bli­zu po­vr­ši­ne, što mno­go ote­ža­va tj. prak­tič­no one­mo­gu­ća­va od­re­đi­va­nje tač­ne du­bi­ne i na­la­že­nje ru­pa na dnu, kao i pre­la­za sa za­tra­vlje­nog dna na pe­šča­no ili ka­me­ni­to.

KA­KO SE NA PR­VA DVA ME­STA na ko­ji­ma smo se du­že za­dr­ža­li ni­šta ni­je de­si­lo, pre­šli smo na tre­će, na kom je du­bi­na bi­la iz­me­đu 3 i 5 m. Tu je Zo­ki, po­sle ne­ko­li­ko za­ba­ča­ja, na Stri­ke Pro Pig Shad Jr od 15 cm do­bio ve­o­ma bor­be­nu štu­ku od oko 2 kg, za ko­ju je kon­sta­to­vao da je uda­ri­la i oti­ma­la se kao da je dvo­stru­ko ve­ća.

Po­sle sli­ka­nja i pu­šta­nja na­sta­vi­li smo s pe­ca­njem na istom me­stu, me­nja­ju­ći mo­de­le si­li­ko­na­ca i de­ko­re u na­sto­ja­nju da vi­di­mo da li se ne­ka bo­ja mo­žda iz­dva­ja po efi­ka­sno­sti. U tom eks­pe­ri­men­ti­sa­nju Zo­ki se u jed­nom mo­men­tu opet vra­ća na Pig Shad Jr od 15 cm, ali sa­da s cr­nim le­đi­ma i na­ran­dža­stim sto­ma­kom, za­ba­cu­je ga ka oba­li i opet ima ri­bu na šta­pu CTS Re­vo Salt 16, po či­jem sam sa­vi­ja­nju u pr­vi mah za­klju­čio da je štu­ka ve­ro­vat­no slič­ne ve­li­či­ne kao pret­hod­na. Is­pr­va se ri­ba sko­ro uop­šte ni­je oti­ma­la, pa ju je moj pri­ja­telj pri­lič­no la­ko pri­vla­čio, no ka­da se na­šla bli­že čam­cu, kre­nu­la je da vu­če, svla­če­ći stru­nu sa špul­ne i »na­bi­ja­ju­ći« ka dnu. Ali iako sam vi­deo da Zo­ki ne mo­že tek ta­ko da je dig­ne na po­vr­ši­nu, i da­lje ni­smo bi­li sve­sni ko­li­ka je.

SVE JE PO­STA­LO JA­SNO OKO DVA mi­nu­ta ka­sni­je, ka­da se po­sle još par le­pih be­go­va na po­vr­ši­ni uka­za­la ri­ba znat­no du­ža od me­tra i de­be­la kao do­bro uhra­nje­no pra­se! Obo­ji­ci su no­ge po­če­le da kle­ca­ju i sa­mo smo se na­da­li da će ući u me­re­dov, ali ja pri­tom ni­sam mo­gao da pre­sta­nem da sni­mam, pa sam u jed­noj ru­ci dr­žao ka­me­ru (ko­ju sam zgra­bio čim je ri­ba uda­ri­la), a u dru­goj pri­hvat­ni­cu. Ima­li smo sre­će i da ju je Zo­ran do ta­da le­po za­mo­rio i da je ni­smo ra­ni­je vi­de­li, ta­ko da smo osta­li smi­re­ni, pa smo iz pr­ve us­pe­li da je uba­ci­mo u me­re­dov, ko­ji smo istog tre­na čvr­sto zgra­bi­li i uba­ci­li u ča­mac da bi­smo mo­gli da se na mi­ru di­vi­mo gr­do­si­ji sa gla­vom na­lik ali­ga­to­ro­voj i de­be­lim, ja­kim i ma­siv­nim te­lom. Po­sle pr­vog šo­ka, kre­nu­li smo da se lju­bi­mo i gr­li­mo, ne ve­ru­ju­ći da se ta­kva ri­ba ja­vi­la sre­di­nom ju­na i da je do­šla na­ma, da­ju­ći nam pri­vi­le­gi­ju da je vi­di­mo i uve­ri­mo se iz pr­ve ru­ke da to­li­ka štu­ka i da­lje po­sto­ji u je­ze­ru. Me­tar, ko­ji nam je bio pri ru­ci, po­ka­zao je 124 cm, a te­ži­nu smo na­ga­đa­li, ali se is­po­sta­vi­lo da sre­ćom u ran­cu ima­mo i va­gu, ko­ja je po­ka­za­la im­pre­siv­nih 13,5 kg! Po­sle sli­ka­nja i sni­ma­nja pu­sti­li smo ka­pi­tal­ku, ko­ja je u du­bi­nu ot­pli­va­la la­ga­no, kao da se ni­šta ni­je de­si­lo, dok smo se mi i da­lje lju­bi­li i gr­li­li kao da smo na ne­koj svad­bi. Ka­da smo po­sle to­ga se­li i otvo­ri­li po pi­vo, da na­zdra­vi­mo, re­kao sam: »Sad mo­že­mo i ku­ći. Ovo ko zna kad će se po­no­vi­ti. Zbog ova­kve ri­be smo do­la­zi­li u udar­nim pe­ri­o­di­ma, mr­znu­li se i ki­snu­li to­li­ko pu­ta, a do­bi­li smo je po to­plom vre­me­nu... i sad ti bu­di pa­me­tan!«.

NA­RAV­NO, NE DA NI­SMO PRE­STA­LI DA PE­CA­MO ne­go smo na­sta­vi­li s jed­na­kom do­zom že­lje i upor­no­sti, i bli­zu oba­le i da­lje od nje, ali vi­še ni­ka­kvih de­ša­va­nja ni­je bi­lo do pred mrak. Ta­da smo se... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 640-)