Šedovima uz prepreke

Još uvek se me­đu na­šim ri­bo­lov­ci­ma s no­stal­gi­jom pre­pri­ča­va­ju fan­ta­stič­ni ri­bo­lo­vi krup­nih štu­ka na je­ze­ru Jo­ca, vo­di s či­jim se bo­gat­stvom tom gra­blji­vi­com u »zlat­nom pe­ri­o­du« ni­jed­na na­ša sta­ja­ći­ca ne mo­že po­re­di­ti. Me­đu­tim, ulo­vi ko­ji se ostva­ru­ju po­sled­njih ne­de­lja na re­vi­ru Ži­va, o kom se sta­ra­ju en­tu­zi­ja­sti iz Vaj­ske, go­vo­re da smo mo­žda do­bi­li »no­vu Jo­cu«

S pri­ja­te­lji­ma Dar­kom Ta­ma­šom iz Ku­cu­re, Da­mi­rom Ku­ka­vi­com i Mar­kom Ždr­njom iz Bač­kog Jar­ka do­go­vo­rio sam se da 9. ja­nu­a­ra is­ko­ri­sti­mo na­ja­vlje­no iz­u­zet­no le­po vre­me za pr­vi iz­la­zak na vo­du u no­voj se­zo­ni. Opre­de­li­li smo se za re­vir Ži­va kod bač­kog se­la Vaj­ska (na te­ri­to­ri­ji op­šti­ne Bač) – vo­du u nad­le­žno­sti Ri­bo­lo­vač­kog sa­ve­za Voj­vo­di­ne. Na njoj za gra­blji­vi­ce va­ži re­žim »uhva­ti i pu­sti«, a ču­va­ju je i o njoj se za­i­sta iz­u­zet­no bri­nu en­tu­zi­ja­sti iz lo­kal­nog SRD Ša­ran, pa se već na­da­le­ko pro­ču­la po iz­u­zet­nom bo­gat­stvu raz­nom ri­bom, a pre sve­ga krup­nom štu­kom, ko­ju smo ovom pri­li­kom i na­me­ra­va­li da lo­vi­mo. 

NA RE­VI­RU NAS JE SR­DAČ­NO DO­ČE­KAO RI­BO­ČU­VAR Alek­san­dar Obre­nić, ko­ji je naj­pre pro­ve­rio na­še go­di­šnje do­zvo­le (na ovoj vo­di va­ži »je­din­stve­na« ri­bo­lov­ni­ca) i iz­dao dnev­nu do­zvo­lu ko­le­gi ko­ji je ni­je imao. Po­tom nas je upu­tio na naj­i­zgled­ni­ja me­sta i u krat­kim cr­ta­ma nam ob­ja­snio ka­ko da po­stu­pa­mo s ri­bom, ko­ja se evi­dent­no uve­li­ko pri­pre­ma za mrest, pa je va­žno što kra­će je dr­ža­ti van vo­de i vra­ti­ti u što bo­ljem sta­nju.

Po­što smo iz­naj­mi­li čam­ce, či­je dnev­no ko­ri­šće­nje ko­šta 1.000 di­na­ra, Alek­san­dar nam je dao ve­sla i upu­tio nas ka plo­vi­li­ma, ko­ji­ma smo oko 10 sa­ti kre­nu­li u pre­tra­gu te­re­na. Ina­če, ova vo­da se sa­sto­ji od dva de­la spo­je­na »tu­ne­lom«, tj. su­že­njem kroz ko­je se mo­že pro­ći čam­cem – Ži­va je du­ga 2,2 km, a Sta­ra Ži­va, ko­ja je od­sko­ra otvo­re­na za ri­bo­lov, 1 km (na Ži­vu se sa dru­ge stra­ne u du­ži­ni od 1,2 km na­sta­vlja Be­ra­va, na ko­joj se ri­bo­lov od­vi­ja po stan­dard­nom re­ži­mu za otvo­re­ne vo­de, ali u ko­ju se, za raz­li­ku od Sta­re Ži­ve, ne mo­že ući čam­cem iz Ži­ve).

U PRA­VOM ŠTUČ­JEM AM­BI­JEN­TU, s mno­štvom po­to­plje­nih de­ba­la, sta­rih pa­nje­va, gra­nja i pod­vod­ne ve­ge­ta­ci­je, mo­gli smo da bi­ra­mo gde će­mo za­ba­ci­va­ti, jer je bi­lo ja­sno da za ri­bu ima mno­go po­god­nih za­klo­na i da bi mo­gla bi­ti uz bi­lo ko­ji od njih. Ri­bo­lov je po­čeo ka­ko smo sa­mo mo­gli po­že­le­ti, jer je ko­le­ga Dar­ko već na pr­vi za­ba­čaj pa­ra­lel­no s oba­lom do­bio štu­ku, a na­sta­vi­lo se ta­ko sve do 15 č, ka­da smo za­vr­ši­li s pe­ca­njem, to­kom kog smo na­pra­vi­li sa­mo je­dan kra­tak za­jed­nič­ki pre­dah ka­ko bi­smo ne­što po­je­li.

Sva če­tvo­ri­ca smo se upi­sa­li, i to uhva­tiv­ši ukup­no 14 ri­ba... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 628-)