Vožnja džigerice i »francuza«

Klen je jed­na od ri­ba ko­je se na na­šim te­ku­ćim i sta­ja­ćim vo­da­ma uspe­šno lo­ve­ pre­ko ce­le go­di­ne, pa i u naj­hlad­ni­jem pe­ri­o­du. Šta­vi­še, baš sa­da se mo­gu hva­ta­ti i krup­ni ko­ma­di, ka­ko na plo­vak ta­ko i ra­znim va­ri­jan­ta­ma du­bin­skog me­to­da

Na re­ci Ve­ter­ni­ci, ko­ja pro­ti­če kroz Le­sko­vac, još kao de­se­to­go­di­šnjak sam pe­cao kle­no­ve na raz­ne in­sek­te i ke­de­ra i još od ta­da tra­je mo­ja fa­sci­na­ci­ja tom vr­stom ri­be, ko­ja mi je i da­nas naj­o­mi­lje­ni­ja. Na­ža­lost, po­sle jed­nog ve­li­kog tro­va­nja od pre ne­ko­li­ko go­di­na, ko­je je re­zul­ti­ra­lo po­mo­rom naj­ve­ćeg de­la ži­vog sve­ta, Ve­ter­ni­ca je ne­ko vre­me bi­la prak­tič­no mr­tva, zbog če­ga su je ri­bo­lov­ci pri­vre­me­no za­bo­ra­vi­li, tj. sko­ro ni­ko ni­je ni po­ku­ša­vao da pe­ca na njoj.

S Ju­žnom Mo­ra­vom stva­ri, da­ka­ko, sto­je sa­svim dru­ga­či­je, po­go­to­vo u naj­hlad­ni­jem de­lu se­zo­ne, ka­da se ri­ba gru­pi­še u zi­mov­ni­ci­ma. Ta­da se me­đu ri­bo­lov­ci­ma vo­de svo­je­vr­sni noć­ni ra­to­vi oko naj­bo­ljih po­zi­ci­ja, ko­je se, ako uop­šte bu­du u ne­kom mo­men­tu na­pu­šte­ne (po­što ima i eki­pa či­ji se čla­no­vi da­ni­ma na sva­kih ne­ko­li­ko sa­ti sme­nju­ju), za­u­zi­ma­ju još pred­ve­če da bi se na­red­nog da­na pe­ca­lo, pa se on­da pa­le va­tre i de­žu­ra na oba­li po 10 sa­ti, a ni­su ret­ki ni ver­bal­ni pa ni fi­zič­ki su­ko­bi.

PO­ŠTE­NO GO­VO­RE­ĆI, I JA SAM NE­KA­DA to ra­dio, tj. smr­za­vao se no­ći­ma na oba­li ka­ko bih uju­tru mo­gao da pe­cam na iz­gled­noj po­zi­ci­ji, ali po­sled­njih go­di­na mi to ne pa­da na pa­met. Oti­šao sam u dru­gu kraj­nost – u ši­ro­kom lu­ku za­o­bi­la­zim zi­mov­ni­ke i bi­lo ka­kvu gu­žvu na vo­di, te čak bi­ram te­re­ne na ko­ji­ma su ma­le šan­se da sret­nem i sa­mo jed­nog ri­bo­lov­ca. Baš ta­kva si­tu­a­ci­ja ka­kva mi od­go­va­ra po­sled­njih ne­de­lja bi­la je na Ve­ter­ni­ci, na ko­joj ni­ko osim me­ne ni­je pe­cao, iako se još to­kom le­ta sa grad­skih mo­sto­va u Le­skov­cu mo­glo vi­de­ti da se iz­ne­na­đu­ju­će br­zo opo­ra­vi­la i da u njoj ima do­sta sko­ba­lja i kle­no­va, bez ob­zi­ra na to što je vo­do­staj ta­da na mno­gim de­lo­vi­ma je­dva pre­la­zio 30 cm.

SRE­DI­NA DE­CEM­BRA BI­LA JE PRI­LIČ­NO to­pla i s če­stim ki­ša­ma, zbog ko­jih je ni­vo če­sto va­ri­rao, isti­na uglav­nom ne vi­še od dva­de­se­tak cen­ti­me­ta­ra dnev­no (ali je za re­ku ka­kva je po ve­li­či­ni i ti­pu Ve­ter­ni­ca i to do­sta), a vo­da se pri­tom na­iz­me­nič­no mu­ti­la i bi­stri­la. No mo­ji re­dov­ni iz­la­sci, uz do­bro oda­bran pri­stup i ma­mac, da­va­li su le­pe re­zul­ta­te i u ta­kvim uslo­vi­ma. Pe­ca­ju­ći na pi­le­ću dži­ge­ri­cu, imao sam do­sta uspe­ha i vo­žnjom plov­ka i na la­ga­nu du­bin­ku (tj. na pi­ker štap i si­stem s la­ga­nim olov­ce­tom) – lo­vio sam kle­no­ve do 500 g i iz­va­dio ne­ko­li­ko ve­ćih, do 1,5 kg, a bi­lo je po­vre­me­no i ki­da­nja, jer u pri­o­ba­lju ima mno­go kr­ša u ko­ji se ve­ća ri­ba la­ko za­vu­če, na­kon če­ga ju je prak­tič­no ne­mo­gu­će iz­va­di­ti.

PO­ČET­KOM JA­NU­A­RA JE LE­DE­NI TA­LAS us­po­rio »ce­đe­nje« po­to­ka i uop­šte vo­da sa pla­ni­na u sli­vu Ve­ter­ni­ce uz­vod­no od gra­da, pa je ni­vo pao na mi­ni­mum, a Ve­ter­ni­ca je bi­la pot­pu­no bi­stra.

Re­šio sam da u ta­kvim uslo­vi­ma for­si­ram deo re­ke ne­ko­li­ko ki­lo­me­ta­ra uz­vod­no od gra­da, na kom... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 628-)