Razno meso i dva hleba

S ob­zi­rom na to da je klen iz­ra­zi­ti sva­što­jed, ni­je ni­ma­lo čud­no što se pe­ca na raz­li­či­te mam­ce, od ko­jih su mno­gi se­zon­skog ti­pa, tj. iz­ra­zi­to bo­lji od dru­gih u po­je­di­nim de­lo­vi­ma go­di­ne. Ovog pu­ta pred­sta­vlja­mo vam tre­nut­no naj­lov­ni­je po­sla­sti­ce za »gla­vo­nju« po iz­bo­ru na­šeg sa­rad­ni­ka ko­ji po­sled­njih me­se­ci od­lič­no pro­la­zi na ma­lim re­ka­ma na ju­gu Sr­bi­je

Na­kon što sam u pro­šlom bro­ju li­sta Ri­bo­lov pi­sao o lo­vu kle­na plov­kom i la­kom du­bin­kom na ma­loj re­ci (Ve­ter­ni­ci, uz­vod­no od Le­skov­ca), ne­ko­li­ko ko­le­ga se ja­vi­lo re­dak­ci­ji s mol­bom da ma­lo de­talj­ni­je ob­ra­di­mo te­mu naj­bo­ljih ma­ma­ca za pe­ca­nje ovog sva­što­je­da u zim­skom pe­ri­o­du. Za­to mi je ured­nik i dao za­da­tak da se ti­me po­za­ba­vim, što me­ni uop­šte ni­je te­ško pa­lo, na­pro­tiv. U na­stav­ku ću sto­ga na­pi­sa­ti ko­ju reč vi­še o onim po­sla­sti­ca­ma za »gla­vo­nju« ko­je naj­ra­di­je ko­ri­stim i sma­tram naj­e­fi­ka­sni­jim za lov u hlad­noj vo­di.

1. PI­LE­ĆA DŽI­GE­RI­CA. Moj omi­lje­ni zim­ski ma­mac, osim što je ve­o­ma lo­van, la­ko se na­ba­vlja, ču­va, pri­pre­ma za upo­tre­bu, ka­či na udi­cu i do­bro dr­ži na njoj. Is­pu­šta­ju­ći atrak­tiv­ni mi­ris, ko­ji se da­le­ko ši­ri kroz hlad­nu vo­du, par­čen­ce dži­ge­ri­ce na hra­nje­nje mo­že pod­sta­ći i naj­le­tar­gič­ni­jeg kle­na.

Dži­ge­ri­cu ku­pu­jem u me­sa­ra­ma, a za sto­ti­nak di­na­ra do­bi­jam ko­li­či­nu do­volj­nu ne sa­mo za dva in­ten­ziv­na pe­ca­nje već i za to da ma­lo po­ča­stim ne­kog psa lu­ta­li­cu, ako se po­ja­vi na oba­li. Skal­pe­lom dži­ge­ri­cu isec­kam na ko­ma­di­će od 2-3 cm, ne­ka­da tra­ka­ste a ne­ka­da koc­ka­ste, ali u sva­kom slu­ča­ju ta­kve da bu­du ta­man za stan­dard­nu udi­cu ve­li­či­ne 8. Za lov kle­na, ko­ji na re­ka­ma na ko­ji­ma ga ja pe­cam mo­že te­ži­ti i 2 kg, ona mo­ra da bu­de ja­ka i po­u­zda­na, a ja uglav­nom ko­ri­stim mo­del VMC 9210. Dži­ge­ri­cu ka­čim ta­ko što je naj­pre pro­bo­dem udi­com, ko­ju on­da okre­nem i sa­kri­jem u me­su.

Na dži­ge­ri­cu u da­le­ko naj­ve­ćem bro­ju slu­ča­je­va pe­cam teh­ni­kom vo­žnje plov­ka (s de­be­lim te­lom i »tu­pim« vr­hom), ali ako na­i­đem na ne­ki ve­ći vir kraj oba­le sa ko­je pe­cam, on­da po­dig­nem plo­vak ta­ko da bu­de van vo­de, dok su ma­mac i olo­vo isto­vre­me­no na dnu, pa lo­vim na »la­ki ček«.

2. HLEB, ka­ko obič­ni ta­ko i ri­bo­lov­ni (ko­ji mno­gi ri­bo­lov­ci zo­vu i »fran­cu­ski« ili »pen ša­ju«, jer se po­ja­vio u svet­skim okvi­ri­ma kao pro­iz­vod iz Fran­cu­ske, pod ime­nom Pain Cha­il­lou), dru­gi mi je omi­lje­ni zim­ski ma­mac. Nje­gov po­se­ban kva­li­tet je to što ga osim kle­na vr­lo ra­do uzi­ma i sko­balj, ko­ji s kle­nom ve­o­ma če­sto de­li sta­ni­šte, tj. ži­vot­ni pro­stor u re­ka­ma. Da bih iz­be­gao ma­nje sko­ba­lje i dru­gu sit­nu be­lu ri­bu, ko­je do­du­še u ovom pe­ri­o­du i ne­ma pre­vi­še ta­mo gde tra­žim kle­na, sta­vljam ve­ću ru­žu obič­nog hle­ba ili ve­ći ko­mad »fran­cu­za« (ko­ji se pri­pre­ma ta­ko što se kri­ška na­to­pi vo­dom i do­bro is­ce­di, a on­da ču­va uvi­je­na u mo­kru kr­pu). To ni­ma­lo ne sme­ta kle­nu, ko­ji ima ta­ko ve­li­ka usta da i ki­laš bez pro­ble­ma mo­že da pro­gu­ta ceo orah (s lju­skom). Udi­ca za pe­ca­nje na hleb mi je naj­če­šće ista kao za dži­ge­ri­cu, a na ovaj ma­mac is­klju­či­vo lo­vim teh­ni­kom vo­žnje plov­ka... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 629-)