Riba života na rođendan

Sa­mo dan na­kon što je na Sa­vi uhva­tio smu­đa od oko 8 kg, vr­sni va­ra­li­čar je još jed­nom iza­šao na vo­du i ka­da se već spre­mao za po­vra­tak ku­ći ulo­vio je muž­ja­ka smu­đa ka­kav de­ce­ni­ja­ma ni­je evi­den­ti­ran u evrop­skim vo­da­ma

Me­đu ri­bo­lov­ci­ma po­sto­ji ve­ro­va­nje da ne­ki od nas ima­ju spe­ci­fič­nu ener­gi­ju ko­jom pri­vla­če ri­be i zbog to­ga ima­ju vi­še sre­će pa i uspe­ha od osta­lih. Mo­žda je ta­kav slu­čaj i sa mnom, prem­da ni­sam sa­svim si­gu­ran u to; sre­ća sva­ka­ko je­ste zna­ča­jan fak­tor, ali ne­ma spo­ra oko to­ga da vi­še­go­di­šnje is­ku­stvo u ri­bo­lo­vu kom­bi­no­va­no s ve­li­kim tru­dom uglav­nom da­je do­bre re­zul­ta­te. Ta­ko je bi­lo i kra­jem de­cem­bra 2023, ka­da sam se po­sle dvo­go­di­šnje pa­u­ze u pe­ca­nju smu­đa (to­kom ko­je sam sa­mo u par na­vra­ta iza­šao na so­ma) u dva uza­stop­na da­na na Sa­vi kod Obre­nov­ca pod­se­ćao ka­ko je to tra­ži­ti »sta­kle­no­o­kog«. 

U PO­NE­DE­LJAK, 25. DE­CEM­BRA, KA­DA sam pr­vi put iza­šao na nju, Sa­va je bi­la iz­ra­zi­to vi­so­kog vo­do­sta­ja, pri­lič­no ne­u­o­bi­ča­je­nog za ovo do­ba go­di­ne, a vre­me je vi­še li­či­lo na pro­le­će ne­go zi­mu. Bo­ja vo­de bi­la je be­li­ča­sta, što bi se re­klo – sa­vr­še­na za pe­ca­nje smu­đa, a tem­pe­ra­tu­ra joj je bi­la oko 8º C. Po na­vi­ci, na­kon tog pr­vog po­gle­da na re­ku, u gla­vi sam pre­če­šljao sve okol­ne te­re­ne na ko­ji­ma znam da bi u ta­kvim uslo­vi­ma smuđ mo­gao da se na­la­zi. Ne­sum­nji­vo je ne­gde uz oba­lu – za­klju­čio sam, jer tok je u tom mo­men­tu bio jak – i sva­ka­ko je ta­mo gde je ona vi­ša (pa vo­da ni­je mno­go raz­li­ve­na) i gde ima po­ne­što »kr­ši­ća« (po­to­plje­nog gra­nja) u pri­o­ba­lju.

DE­SE­TAK KI­LO­ME­TRA UZ­VOD­NI­JE OD me­sta gde dr­žim ča­mac krio se upra­vo ta­kav te­ren, na ko­jem sam i ra­ni­jih go­di­na pod istim ili slič­nim uslo­vi­ma lo­vio ri­bu. Znao sam da mo­ram ići re­dom uz oba­lu, »če­šlja­ju­ći« sva­ko iz­gled­no me­sto, i to sa­mo sa po ne­ko­li­ko za­ba­ča­ja. Ka­da is­tra­žu­jem ta­ko ve­li­ki te­ren, tj. ka­da tra­žim ri­bu a ni­sam si­gu­ran gde je tre­nut­no ima, gle­dam da u što kra­ćem vre­me­nu pre­tra­žim što vi­še po­zi­ci­ja, pa se ne za­dr­ža­vam pre­vi­še ni na jed­noj od njih. Za to je sko­ro svu­da do­volj­no od 5 do 7 hi­ta­ca, a ako su uslo­vi za ri­bo­lov do­bri, smuđ će se u ve­ći­ni slu­ča­je­va ja­vi­ti u tih pr­vih ne­ko­li­ko za­ba­ča­ja, ve­o­ma če­sto i na pr­vi. 

PO­ŠTO SAM PRO­ME­NIO 5-6 IZ­GLED­NIH po­zi­ci­ja na ko­ji­ma se ni­šta ni­je de­si­lo, stao sam čam­cem na sle­de­ću u ni­zu i ve­zao se za gra­nu nad­vi­je­nu nad vo­dom. Već na pr­vi za­ba­čaj niz­vod­no, ka­da je va­ra­li­ca bi­la na po­la pu­ta do čam­ca, imao sam stra­ho­vit uda­rac uz sa­mo po­to­plje­no gra­nje, na 13 cm dug šed Pro­fi Blin­ker Rip­tor u flu­o­ze­le­nom de­ko­ru, mon­ti­ran na udi­cu sa džig gla­vom te­ži­ne 20 g. Na­kon kon­tre, štap osta­je u me­stu, a ri­ba se le­njo kre­će otre­sa­ju­ći gla­vom. Stru­ga­nje zu­bi­ma po stru­ni mi go­vo­ri da je krup­na i da je do­bro pro­gu­ta­la va­ra­li­cu (a ko­li­ko je du­bo­ko bi­la vi­di se na jed­noj od ka­sni­je na­pra­vlje­nih fo­to­gra­fi­ja). Po­sle dva-tri mi­nu­ta za­ma­ra­nja, na po­vr­ši­ni po­red čam­ca po­ja­vlju­je se pre­kra­san smuđ. La­ga­no ga pri­hva­tam i va­dim iz vo­de, a va­ga po­ka­zu­je da ima tač­no 8 kg. Za taj dan to je bi­lo je­di­no de­ša­va­nje, iako sam na­kon to­ga pro­me­nio vi­še po­zi­ci­ja.

PUN UTI­SA­KA, 26. DE­CEM­BRA (na ro­đen­dan), iza­šao sam na vo­du u eufo­rič­nom ras­po­lo­že­nju. Na­rav­no, naj­pre sam stao na po­zi­ci­ju na ko­joj sam ulo­vio onog smu­đa, ali to ni­je do­ne­lo re­zul­tat, pa sam plan­ski po­čeo da »če­šljam« me­sta uz­vod­no od po­sled­njeg na kom sam pret­hod­nog da­na za­vr­šio pe­ca­nje. Na­kon vi­še pro­me­na po­zi­ci­ja i ne­ko­li­ko sa­ti ri­bo­lo­va bez de­ša­va­nja bio sam pri­lič­no iz­mo­ren. Već je bi­lo 15,30 č, ta­ko da je do smr­ka­va­nja pre­o­sta­ja­lo še­zde­se­tak mi­nu­ta, ali je vre­me bi­lo le­po i sun­ča­no, kao i dan ra­ni­je, pa ni­sam žu­rio ku­ći. Usko­ro su do me­ne do­plo­vi­la dvo­ji­ca bli­skih dru­ga­ra i ko­le­ga ri­bo­lo­va­ca, ko­ji su se ve­za­li čam­cem za moj, pa smo na­red­nih pet­na­e­stak mi­nu­ta pro­ve­li raz­me­nju­ju­ći uti­ske sa vo­de, te sam od njih sa­znao da tog da­na ni­su pro­šli ni­šta bo­lje od me­ne. Po­tom sam di­gao si­dro, re­šiv­ši da pred po­la­zak ku­ći pro­bam da za­ba­cim na sa­mo još jed­nu po­zi­ci­ju u dru­goj oba­li, pre­ko­pu­ta one na ko­joj sam do ta­da bio, tek da ne bu­de da ni­sam pro­bao još ne­gde. Ko­le­ge su osta­le uz de­snu oba­lu, u na­di da će mo­žda bi­ti bo­lje sre­će ne­go do ta­da.

USI­DRIO SAM SE NA DE­SE­TAK ME­TA­RA OD oba­le i ma­lo uz­vod­no od po­ve­ćeg kr­ša, a ko­le­ge su bi­le tač­no na­spram me­ne. Na kop­ču sam oka­čio džig udi­cu sa olov­nom gla­vom od 30 g, na ko­joj je bio ra­ni­je na­bo­de­ni šed... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u li­stu Ri­bo­lov br. 602-)