Stelt pristup iz gustiša

U pe­ri­o­du ka­da se ve­ći­na lju­bi­te­lja lo­va be­le ri­be na re­ka­ma mren­skog ti­pa fo­ku­si­ra na ve­li­ke zi­mov­ni­ke u ko­ji­ma se gru­pi­šu broj­na ja­ta sko­ba­lja i dru­gih vr­sta, naš sa­rad­nik opre­de­lio se za sa­svim dru­ga­či­ji pri­stup i na­u­ži­vao se lo­ve­ći kle­na u mi­ru i ti­ši­ni

Na Ju­žnoj Mo­ra­vi već ne­ko­li­ko ne­de­lja bu­kval­no se vo­de noć­ni ra­to­vi oko naj­bo­ljih po­zi­ci­ja za lov be­le ri­be, na ko­ji­ma se pa­le va­tre i de­žu­ra i po 10 sa­ti dok se ne raz­da­ni, ka­ko bi se mo­glo pe­ca­ti. Iako sam ne­ka­da, da ne bu­de ne­spo­ra­zu­ma, i sam no­ću do­la­zio na re­ku i ču­vao me­sto, pa i ne­bro­je­no mno­go pu­ta pro­mr­zao zbog to­ga, po­sled­njih go­di­na iz­be­ga­vam zi­mov­ni­ke i gu­žve, pa bi­ram sa­svim dru­ga­či­ji pri­stup i tra­žim pri­ro­du i ti­ši­nu, tj. te­re­ne na ko­ji­ma ne­ma ri­bo­lo­va­ca.

GLE­DA­JU­ĆI CE­LOG LE­TA SA GRAD­SKIH mo­sto­va u Le­skov­cu na­šu ma­lu i na­pa­će­nu re­ku Ve­ter­ni­cu, pre­pu­nu sko­ba­lja i kle­no­va ko­ji su pli­va­li u vo­di mno­go gde du­bo­koj tek tri­de­se­tak cen­ti­me­ta­ra, re­šio sam još ta­da da pr­ve zim­ske da­ne po­sve­tim upra­vo njoj.

Sre­di­na de­cem­bra je bi­la pri­lič­no to­pla i sa če­stim ki­ša­ma, pa je vo­do­staj va­ri­rao (isti­na uglav­nom ne vi­še od dva­de­se­tak cen­ti­me­ta­ra, ali je za ka­na­li­sa­nu Ve­ter­ni­cu i to mno­go), a vo­da se če­sto mu­ti­la i bi­stri­la. Na pi­le­ću dži­ge­ri­cu sam ta­da imao do­sta uspe­ha, ka­ko pe­ca­ju­ći vo­žnjom plov­ka, ta­ko i na la­ga­nu du­bin­ku (uz upo­tre­bu pi­ker šta­pa); lo­vio sam kle­no­ve te­ške do pet­sto­ti­nak gra­ma, ali i imao ne­ko­li­ko ki­da­nja zbog ne­zgod­nog te­re­na.

SRE­ĆOM ZA NAS RI­BO­LOV­CE, PO­ČET­KOM ja­nu­a­ra le­de­ni ta­las je us­po­rio »ce­đe­nje« po­to­ka i dru­gih vo­da sa pla­ni­na uz­vod­no od Le­skov­ca, pa je vo­do­staj Ve­ter­ni­ce bio ma­li a vo­da bi­stra kao da je iz če­sme si­pa­na u ča­šu.

Opre­de­lio sam se ta­da za od­la­ske na deo to­ka ne­ko­li­ko ki­lo­me­ta­ra uz­vod­no od gra­da, gde ni­sam uočio ni­ka­kve tra­go­ve pri­su­stva ri­bo­lo­va­ca i bu­kval­no je­di­na dva ži­va stvo­ra ko­ja sam vi­đao bio je par fa­za­na. Ka­ko su oba­le tu pot­pu­no ob­ra­sle dr­ve­ćem, pe­ca­nje je iz­u­zet­no zah­tev­no i tra­ži pu­nu kon­cen­tra­ci­ju, jer je bo­lo­nje­zom od 5 me­ta­ra mo­gu­će pe­ca­ti sa­mo na ne­ko­li­ko po­zi­ci­ja, i to uz mak­si­ma­lan oprez i pri za­ba­ci­va­nju i pri va­đe­nju si­ste­ma od­no­sno ri­be, a tu i ta­mo sam čak lo­vio i ta­ko što bih sklo­pio pr­vi deo.

KLJUČ­NI FAK­TOR USPE­HA bio je... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u li­stu Ri­bo­lov br. 602-)