Osetljivost pre svega

Iz­men­lji­vi vr­ho­vi od pu­nog ma­te­ri­ja­la od­lu­ču­ju­će uti­ču na po­na­ša­nje šta­pa i na nje­go­vu upo­tre­blji­vost u raz­li­či­tim si­tu­a­ci­ja­ma. Za­to je od ve­li­ke va­žno­sti da zna­mo či­me tre­ba da se ru­ko­vo­di­mo ka­da bi­ra­mo ko­ji će­mo vrh upo­tre­bi­ti

Pro­me­na vr­ho­va to­kom ri­bo­lo­va fi­der teh­ni­kom bit­ni­ja je sa sta­no­vi­šta sig­na­li­za­ci­je (tj. uoča­va­nja tr­za­ja) ne­go sna­ge šta­pa po­treb­ne da bi­smo za­ba­ci­va­li si­stem ili va­di­li upe­ca­nu ri­bu. Ve­o­ma je va­žno da ume­mo tač­no da pro­ce­ni­mo ko­ji vrh tre­ba ko­ri­sti­ti ka­ko bi sig­na­li­za­ci­ja bi­la što bo­lja, tj. ka­ko bi­smo tr­za­je uoča­va­li br­zo i bi­li si­gur­ni da se vrh po­me­ra za­to što ri­ba uzi­ma ma­mac a ne iz ne­kog dru­gog raz­lo­ga. 

U SI­TU­A­CI­JA­MA KA­DA NE ZA­BA­CU­JE­MO da­le­ko, od­no­sno ka­da ko­ri­sti­mo la­ga­ne hra­ni­li­ce, za­tim ka­da pe­ca­mo po mir­nom vre­me­nu (bez ve­tra), na sta­ja­ćoj vo­di, ka­da ri­ba ve­o­ma sla­bo ra­di i ka­da se lo­ve vr­ste ko­je ne­žno uzi­ma­ju (kao što su de­ve­ri­ka i bo­dor­ka), kao i uvek ka­da se lo­vi na ve­o­ma fi­ne mam­ce (lar­vu ko­mar­ca tj. ver de vaz, pin­ki itd.), tre­ba ko­ri­sti­ti što fi­ni­je (tj. što sa­vi­tlji­vi­je) vr­ho­ve.

Ka­da pe­ca­mo na ve­ćim da­lji­na­ma ili du­bi­na­ma, ko­ri­sti­mo te­že hra­ni­li­ce, za­tim ka­da du­va ve­tar, ka­da vo­da ima iole ja­či tok, ka­da lo­vi­mo krup­ni­je ri­be na ve­li­ke mam­ce, kao i on­da ka­da je ri­ba iz­u­zet­no ak­tiv­na (pa uzi­ma agre­siv­no), po­seg­nu­će­mo za sna­žni­jim vr­ho­vi­ma. Ako uslo­vi to zah­te­va­ju, tre­ba i po ne­ko­li­ko pu­ta to­kom ri­bo­lo­va me­nja­ti vr­ho­ve, pra­te­ći even­tu­al­ne pro­me­ne uslo­va. Da­kle, po­želj­no je da vrh bu­de do­volj­no ose­tljiv da re­gi­stru­je i »naj­sti­dlji­vi­je« tr­za­je ali da ne drh­ti zbog stru­ja­nja vo­de ili du­va­nja ve­tra, a da isto­vre­me­no bu­de to­li­ko jak da nji­me mo­že­mo bez pro­ble­ma do­volj­no da­le­ko za­ba­ci­va­ti.

PO­ČET­NI­CI U FI­DE­RU SE UGLAV­NOM pla­še da im ve­ća ri­ba ne po­lo­mi vrh uko­li­ko oda­be­ru neo­d­go­va­ra­ju­ći, tj. pre­slab. Za ta­kvo stra­ho­va­nje, me­đu­tim, u su­šti­ni ne­ma raz­lo­ga, jer kod do­bro kon­stru­i­sa­nih šta­po­va ve­će op­te­re­će­nje ni­je kon­cen­tri­sa­no na vr­hu, već se pra­vil­no ras­po­re­đu­je na blank. A do lo­mo­va ne do­la­zi naj­če­šće u bor­bi s ri­bom ne­go u tran­spor­tu i pri­li­kom za­ba­ča­ja, po pra­vi­lu za­to što ri­bo­lo­vac ni­je pri­me­tio da se osnov­ni naj­lon ob­mo­tao oko vr­ha. Za­to pre sva­kog za­ba­ča­ja tre­ba po­gle­da­ti (i pro­ve­ri­ti po­vla­če­njem stru­ne iz­nad ma­ši­ni­ce) da li naj­lon slo­bod­no »te­če« kroz ka­ri­ke; na­rav­no, u slu­ča­ju da re­gi­stru­je­mo pro­blem, oslo­bo­di­će­mo vrh od stru­ne ob­mo­ta­ne oko nje­ga pa on­da ne­sme­ta­no za­ba­ci­ti.

Vr­ho­vi se tran­spor­tu­ju i ču­va­ju... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u li­stu Ri­bo­lov br. 602-)