Dubina pre dekora

Klen je jed­na od na­ših naj­o­pre­zni­jih ri­ba, pa je krup­ni­je je­din­ke te­ško nad­mu­dri­ti i uspe­šno lo­vi­ti i na ve­li­kim vo­da­ma, a po­go­to­vo na uza­nim i vr­lo plit­kim te­ku­ći­ca­ma, na ko­ji­ma naj­če­šće vi­de ri­bo­lov­ca pre ne­go što uspe da pri­đe vo­di do­volj­no da bi mo­gao da za­ba­ci ma­mac. Oni ko­ji u to­me us­pe­ju ima­ju šan­se da če­sto do­bi­ja­ju le­pe ri­be

Obil­ne pro­leć­ne ki­še u ve­li­kom de­lu Sr­bi­je, pa i na ju­gu, za po­sle­di­cu su ima­le u du­žem pe­ri­o­du po­vi­šen vo­do­staj Bi­nač­ke Mo­ra­ve i kao ora­nje mut­nu vo­du. To je mno­ge va­ra­li­ča­re de­pri­mi­ra­lo, ali ja uop­šte ni­sam bio ne­za­do­vo­ljan već sam str­plji­vo če­kao da se ni­vo sta­bi­li­zu­je i re­ka iz­bi­stri. Is­ku­stvo iz ra­ni­jih go­di­na mi, na­i­me, go­vo­ri da uvek po­sle ki­šnog pro­le­ća do­la­zi uspe­šno le­to za va­ra­li­ča­re­nje krup­nog kle­na, ko­jim je Bi­nač­ka Mo­ra­va bo­ga­ta.

Me­đu­tim, to ni slu­čaj­no ne zna­či da je ri­bo­lov na njoj lak. Te­sno ko­ri­to i du­bo­ki vi­ro­vi pred­sta­vlja­ju pro­blem sva­ko­me ko ne po­zna­je do­bro ovu re­ku; no ja bez pre­te­ri­va­nja mo­gu re­ći da ceo njen tok na te­ri­to­ri­ji op­šti­ne Bu­ja­no­vac znam to­li­ko do­bro da mi­slim da bih i uz­vod­no i niz­vod­no mo­gao da pro­đem ve­za­nih oči­ju. 

U VA­RA­LI­ČA­RE­NJU KLE­NA TO­KOM LET­NJIH me­se­ci va­žno je ne ro­bo­va­ti pred­ra­su­da­ma. Mno­ge ko­le­ge, ka­da na­i­đu na deo re­ke sa pli­ćom vo­dom, pot­ce­nji­vač­ki re­zo­nu­ju i pre­sko­če ga jer ve­ru­ju da tu ne mo­že bi­ti ve­ćih ri­ba. Me­đu­tim, gre­še, jer i krup­ni kle­no­vi u po­tra­zi za hra­nom ume­ju da uđu u pli­će zo­ne, ko­je su pu­ne sit­nog ke­de­ra, i da tu i te ka­ko obil­no je­du.

Na pli­ćim po­zi­ci­ja­ma lo­vim na dvo­del­ni plit­ko­ro­ne­ći vo­bler maj­sto­ra Ne­boj­še Jo­ko­vi­ća iz Čač­ka. Ina­če, va­ra­li­cu ni­kad (ni na plit­kim de­o­ni­ca­ma ni u vi­ro­vi­ma) ne za­ba­cu­jem pod uglom od 90 ste­pe­ni u od­no­su na tok, već je pla­si­ram niz­vod­no i di­ja­go­nal­no pre­ma dru­goj oba­li, a po­tom je pri­vla­čim po­la­ko, rav­no­mer­nim okre­ta­njem ru­či­ce če­kr­ka, ka­ko bih na što pri­rod­ni­ji na­čin imi­ti­rao kre­ta­nje sit­ne ri­be ko­ja se bo­ri s reč­nom stru­jom i na taj na­čin iza­zvao »gla­vo­nju« na na­pad.

DU­BLJI DE­LO­VI RE­KE, tj. vi­ro­vi, i te ka­ko su po­god­ni za va­ra­li­ča­re­nje kle­na. Oba­ve­zno tre­ba pa­žlji­vo pre­tra­ži­ti i ulaz u vir i sre­di­nu i iz­laz. Na­rav­no, to ne­će­mo ra­di­ti plit­ko­ro­ne­ćim vo­ble­rom, već ne­kim ko­ji ne­što vi­še za­ra­nja, a to zna­či sred­nje­ron­cem ili du­bo­ko­ron­cem. U po­sled­nje vre­me, moj iz­bor za va­ra­li­ča­re­nje na me­sti­ma sa ve­ćom du­bi­nom je re­pli­ka sta­rog do­ma­ćeg Yo-Yo vo­ble­ra. ko­ju od dr­ve­ta sjaj­no pra­vi lo­kal­ni maj­stor Ste­fan Be­li Jo­va­no­vić iz Bu­ja­nov­ca. Uvek na­sto­jim da ga vo­dim ta­ko da ne bu­de ni bli­že po­vr­ši­ni ni bli­že dnu, već u sred­njem slo­ju vo­de, jer ta­ko pro­vo­ci­ram kle­no­ve ko­ji se u vi­ru dr­že dna da se ma­lo po­dig­nu sa nje­ga i na­pad­nu dr­ve­nu ri­bi­cu ko­ja im iz­gle­da kao lak za­lo­gaj. U vi­ro­vi­ma je vo­da, na­rav­no, spo­ra (»ti­ha«), pa ni tu ne­ma raz­lo­ga za br­zo vo­đe­nje.

ŠTO SE DO­BA DA­NA TI­ČE, ja kle­na na va­ra­li­cu u naj­to­pli­jem de­lu go­di­ne naj­ra­di­je lo­vim u ra­nim ju­tar­njim sa­ti­ma – od 4 č (u pe­ri­o­du ka­da je dan naj­du­ži) pa do ne­kih 9 č. Ta­da je po mom is­ku­stvu klen naj­ak­tiv­ni­ji, jer je vo­da ma­lo hlad­ni­ja ne­go ka­sni­je i sto­ga bo­ga­ti­ja ki­se­o­ni­kom.

Ulo­ve, me­đu­tim, mo­že­mo ima­ti i po naj­ve­ćoj vru­ći­ni, tj. od po­dne­va pa do 16 č, ali na to... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 593-)