Žito i bojeni pirinač

Svo­jom agre­siv­no­šću, broj­no­šću i sklo­no­šću da u ogrom­nim ko­li­či­na­ma je­de go­to­vo sve pri­ma­me i mam­ce na­me­nje­ne dru­gim ri­ba­ma ame­rič­ko pa­tulj­sto som­če do lu­di­la do­vo­di ri­bo­lov­ce na mno­gim vo­da­ma, pa i na Bo­van­skom je­ze­ru. Ipak, naš sve­stra­ni sa­rad­nik na­šao je za­ni­mljiv, jed­no­sta­van, efi­ka­san i uz to jef­tin na­čin da ga iz­beg­ne i le­po pe­ca dru­ge vr­ste

Ne­dav­no sam na Ni­ša­vi sreo jed­nog sta­ri­jeg ko­le­gu ri­bo­lov­ca, s ko­jim sam se pri­se­ćao vre­me­na ka­da je u toj re­ci bi­lo krup­nih so­mo­va, ša­ra­na i mre­na, pa se ulo­vi ni­su, kao što je da­nas bez­ma­lo slu­čaj, svo­di­li na sko­ba­lje i sit­nog kle­na. Do­ta­kli smo se po­tom u evo­ci­ra­nju uspo­me­na i Bo­van­skog je­ze­ra iz pe­ri­o­da ka­da u toj aku­mu­la­ci­ji ni­je bi­lo cver­gla­na, a do­mi­nant­na ri­ba bi­la je krup­na ba­bu­ška, ko­ju je moj ko­le­ga pe­cao na »ri­žu« (eks­pan­di­ra­ni pi­ri­nač), dok je hra­ni­li­ce od spi­ral­no uvi­je­no ži­ce sa olov­nim ote­ža­njem pu­nio obič­nim kod ku­će sku­va­nim ka­ča­ma­kom. Te nje­go­ve re­či pod­sta­kle su me da po­sle pet me­se­ci pa­u­ze po­no­vo odem na Bo­van­sko je­ze­ro sa na pr­vi po­gled te­ško ostvar­lji­vom ide­jom – da pro­bam da iz­beg­nem cver­gla­na pe­ca­ju­ći na go­re­po­me­nu­ti »sta­rin­ski« na­čin, ko­ji je bio efi­ka­san u vre­me pre po­ja­ve te na­pa­sti u po­pu­lar­noj aku­mu­la­ci­ji ne­da­le­ko od So­ko­ba­nje.

TROP­SKE TEM­PE­RA­TU­RE KRA­JEM LE­TA pri­vu­kle su mno­ge ku­pa­če i na me­sta van ure­đe­nih pla­ža, pa sam po­zi­ci­ju sa ko­je ću lo­vi­ti po­tra­žio na te­že pri­stu­pač­nim de­lo­vi­ma oba­le. Na jed­nom od njih sam se ve­o­ma str­mom sta­zom po­la­ko i pa­žlji­vo spu­stio do je­ze­ra i na­šao se kraj vo­de a okru­žen gu­stom šu­mom, te sam od­mah od­lu­čio da osta­nem tu gde ću ce­log da­na ima­ti de­be­lu hla­do­vi­nu.

Uzeo sam jak fi­der štap ko­ji ko­ri­stim za »do­pun­ske ri­bo­lo­vač­ke ak­tiv­no­sti«, pa sam na kraj naj­lo­na na nje­mu ve­zao te­ško olo­vo i ma­lo »pre­pi­pao« dno, tra­že­ći ne­što du­blji deo (na kom, bar po te­o­ri­ji, ne bi tre­ba­lo da ima cver­gla­na) i sta­ri tok Mo­ra­vi­ce, što sam na­šao na da­lji­ni od 62 m od me­sta sa kog sam za­ba­ci­vao. On­da sam olo­vo za­me­nio ve­li­kom hra­ni­li­com za po­čet­no pri­hra­nji­va­nje i jed­nu za dru­gom ba­cio ne­ko­li­ko hra­ni­li­ca pu­nih me­ša­vi­ne ku­pov­ne hra­ne za de­ve­ri­ku i zr­ne­vlja (ku­va­nog ži­ta i ku­ku­ru­za), sve u na­di da će ta­kva kom­bi­no­va­na pri­ma­ma pri­vu­ći de­ve­ri­ke i ba­bu­ške.

ON­DA SAM RAS­KLO­PIO DVA FI­DE­RA na ko­ja sam pla­ni­rao da pe­cam, na oba šta­pa raz­me­rio ono­li­ko naj­lo­na ko­li­ko je po­treb­no za do­se­za­nje da­lji­ne na ko­ju sam pla­si­rao pri­ma­mu te ga »za­kli­po­vao« i na udi­ce oka­čio po dva zr­na eks­pan­di­ra­nog pi­rin­ča u ra­znim bo­ja­ma, ko­ji sam na me­ru ku­pio u jed­noj od ni­ških pro­dav­ni­ca »zdra­ve hra­ne«.

Hra­ni­li­ce na oba šta­pa sam na­pu­nio go­re­po­me­nu­tom sme­som; od ka­ča­ma­ka sam una­pred od­u­stao jer je on pri­lič­no čvrst, tj. sto­ji du­go u hra­ni­li­ci, i zgo­dan je za »pen­zi­o­ner­ski« sta­ci­o­nar­ni ri­bo­lov, to će re­ći za kla­si­čan du­bin­ski pri­stup, u kom se za­ba­cu­je na po­la sa­ta – sat ili čak re­đe, dok ni­je ni­ma­lo do­bar za in­ten­zi­van fi­der ri­bo­lov, u kom se če­sto za­ba­cu­je i pri­ma­mom ko­ja is­pa­da iz hra­ni­li­ce br­zo for­mi­ra hra­ni­li­šte za ak­tiv­nu ri­bu.

KA­DA SAM NA­KON NE­KIH PET MI­NU­TA IZ­VA­DIO oba si­ste­ma iz vo­de, vi­deo sam da je pri­ma­ma u ce­lo­sti is­pa­la iz hra­ni­li­ce – što je bi­lo do­bro, ali i da su obe udi­ce go­le, što baš i ni­sam oče­ki­vao i što mi ni­je išlo u pri­log, jer sam bio ube­đen da ni­sam imao ni pi­pa­nje. Po­no­vo sam za­ka­čio dva zr­na »ri­že« na jed­nu od udi­ca, ali sam je spu­stio u pli­ćak is­pred se­be da bih vi­deo ka­ko se ona po­na­ša­ju u vo­di i shva­tio da se na­kon što ma­lo na­puk­nu pri na­ti­ca­nja na po­ve­li­ku udi­cu (No. 8) ve­o­ma br­zo ras­to­pe i spad­nu.

Od­lu­čio sam za­to da pre­đem na mno­go ma­nju udi­cu, pa sam ume­sto »osmi­ce« sta­vio... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 593-)