Vanila u panjevima

I u iz­u­zet­no lo­šim uslo­vi­ma naj­u­por­ni­je du­nav­ske ša­ran­dži­je, ko­je su sprem­ne na du­go­traj­no re­dov­no hra­nje­nje me­sta, pra­vlje­nje »re­zer­vnih po­lo­ža­ja« i obi­la­že­nje vi­še ta­kvih po­zi­ci­ja u jed­nom da­nu, mo­gu ra­ču­na­ti na po­ne­ku ve­li­ku ri­bu

Čim je kra­jem av­gu­sta na Du­na­vu niz­vod­no od Be­o­gra­da ko­nač­no pro­šla ve­li­ka i pr­lja­va vo­da, ko­ja je na ne­ko vre­me one­mo­gu­ći­la nor­ma­lan ri­bo­lov ša­ra­na na te­re­ni­ma oko Groc­ke, na­sta­vio sam da pri­hra­nju­jem po­zi­ci­ju na ko­joj sam pret­hod­no pe­cao, u pa­nje­vi­ma na tzv. Ve­li­koj vo­di (tj. sa spo­lja­šnje stra­ne Gro­čan­ske ade). Dok je re­ka na­glo opa­da­la i bi­stri­la se, da­ni­ma su se ja­vlja­li sit­ni­ji ša­ra­ni, ta­ko­zva­ni tr­ka­či, te­ški do naj­vi­še 3 kg, pa sam, kao i sve osta­le ko­le­ge ko­ji­ma je pr­ven­stve­ni cilj lov ve­ćih ša­ra­na, zdu­šno pri­želj­ki­vao da ko­nač­no usle­di pe­riod stag­na­ci­je.

DA SI­TU­A­CI­JA BU­DE JOŠ NE­PO­VOLJ­NI­JA, vru­ći­ne su se na­sta­vi­le, pa je tem­pe­ra­tu­ra u Du­na­vu na­kon iz­ve­snog pa­da opet na­ra­sla do 26 ste­pe­ni, što ni­je do­bro za lov ša­ra­na jer je on u ta­ko to­ploj vo­di sla­bo ak­ti­van, tj. ma­lo se kre­će, pa ni­je ni na­ro­či­to za­in­te­re­so­van za je­lo.

No upr­kos sve­mu to­me, u ne­de­lju, 27. av­gu­sta, iza­šao sam na svo­je me­sto, do­bio ša­ran­če od 3 kg i pre po­la­ska ku­ći ba­cio ne­u­tro­še­nu pri­ma­mu, jer sam pla­ni­rao da opet do­đem tu u sre­du, ka­da sam imao slo­bo­dan dan.

TA SRE­DA, 30. AV­GUST, ZA ME­NE JE bi­la je­dan od naj­stre­sni­jih da­na na pe­ca­nju ove go­di­ne. Na Du­nav sam sti­gao u 6 č i s ob­zi­rom na to da su za taj dan bi­le pred­vi­đe­ne obil­ne pa­da­vi­ne i ne­vre­me pra­će­no gr­mlja­vi­nom od­lu­čio sam da ju­tro pro­ve­dem na spla­vu kod dru­ga­ra, gde ša­ra­na za­jed­nič­ki pri­hra­nju­je­mo i pe­ca­mo. Čim sam sti­gao, za­ba­cio sam i br­zo uhva­tio jed­nu le­pu de­ve­ri­ku i ša­ran­če od 1 kg, ko­je sam vra­tio. Cr­ni obla­ci i jak ve­tar ko­ji je po­vre­me­no du­vao či­ni­li su me sve ner­vo­zni­jim, ali ka­da sam oko 9,30 vi­deo da ki­še ne­ma a i da je prog­no­za ko­ju pra­tim na in­ter­ne­tu pro­me­nje­na, tj. da po njoj pa­da­vi­na ne­će bi­ti, bar ne sko­ro, od­lu­čio sam da odem u pa­nje­ve, ko­ji su 2 km uda­lje­ni od ma­ri­ne u ko­joj dr­žim ča­mac. Me­đu­tim, tek što sam sti­gao i za­ba­cio dva šta­pa, kao za pa­kost po­če­la je ki­ša, pra­će­na gr­mlja­vi­nom i ve­trom, pa sam br­že-bo­lje po­be­gao opet na splav kod dru­ga­ra i sklo­nio se na bro­dić, gde sam ne­str­plji­vo če­kao da sve to sta­ne.

Ka­da se to ko­nač­no de­si­lo, usle­di­la je spa­ri­na, a on­da je iz­gre­ja­lo sun­ce, ali sam sve­jed­no vi­deo da u da­lji­ni pa­da ki­ša... Vre­me je bi­lo ka­ta­stro­fal­no i ni­sam imao ni­ka­kvu na­du da bi ri­ba mo­gla da ra­di. U 11 č do­šao je dru­gar na splav, sku­vao nam ka­fu i ka­ko to obič­no bi­va, kre­to­še pri­če i na­ga­đa­nja šta će bi­ti. Ja sam iz ne­kog raz­lo­ga pri­hva­tio pri­ja­te­lje­vu te­zu da ki­še ne­će bi­ti i u 14 č po­no­vo uba­cio šta­po­ve i osta­lu opre­mu u ča­mac i po dru­gi put tog da­na kre­nuo na Ve­li­ku vo­du, u pa­nje­ve.

TO­KOM PR­VOG SA­TA pe­ca­nja tog po­po­dne­va vla­da­lo je to­tal­no mr­tvi­lo. Ni­je čak bi­lo ni sit­ne be­le ri­be da ma­kar ću­šne hra­ni­li­cu. Iz­ner­vi­ran, od­lu­čio sam da spa­ku­jem je­dan od tri za­ba­če­na šta­pa, tim pre što mi se je­dan ve­li­ki cr­ni oblak pri­bli­ža­vao, što je na­go­ve­šta­va­lo br­zu no­vu be­ža­ni­ju. Dok sam se pa­ko­vao, okre­nuo sam se u jed­nom mo­men­tu ka šta­po­vi­ma, od ko­jih sam bio uda­ljen oko 2 m, i vi­deo da je jed­na od dve i da­lje za­ba­če­ne Ger­mi­ne sa­vi­je­na. No ka­ko se vrh ni­je po­me­rao, već je sa­mo bio is­kri­vljen ka vo­di, po­mi­slio sam da je tok na­neo ne­ku  ve­li­ku gra­nu na naj­lon, pa sam non­ša­lant­no uzeo štap u ru­ku. Na to je usle­di­la »po­vrat­na kon­tra«, jer je ri­ba ko­ja je ipak bi­la na udi­ci na do­dat­ni ot­por re­a­go­va­la oti­ma­njem, a ja sam ose­tio da je s dru­ge stra­ne ozbi­ljan pro­tiv­nik, pa sam po­čeo da »pum­pam« ko­li­ko god sam mo­gao u na­sto­ja­nju da ri­bu »od­le­pim« od dna i ne­ka­ko je na­ve­dem da iz pa­nje­va iza­đe na či­sti­nu.

ŠA­RAN TA­DA KRE­ĆE NA VO­DU, a ja po­ku­ša­vam da ga pre­ba­cim sa de­sne stra­ne čam­ca, jer znam da sa le­ve ne­ma šan­se da ga iz­va­dim zbog ogrom­ne po­to­plje­ne gra­ne... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 593-)