Šećerac i raspuklo zrno

Sve br­ži tem­po ži­vo­ta i hro­nič­na osku­di­ca vre­me­na ve­ći­nu ri­bo­lo­va­ca spre­ča­va da se po­sve­te pri­pre­mi po­zi­ci­ja na ko­ji­ma na­me­ra­va­ju da pe­ca­ju. A oni ko­ji ne od­u­sta­ju od ta­kvog »sta­ro­mod­nog« pri­stu­pa če­sto nas svo­jim ulo­vi­ma pod­se­te ko­li­ko on mo­že bi­ti efi­ka­san

Ne mo­gu sa si­gur­no­šću da ka­žem ka­da sam me­sta na ko­ji­ma ću pe­ca­ti po­čeo da pri­hra­nju­jem i po ne­ko­li­ko da­na za­re­dom pre ri­bo­lo­va, ali znam da je to u sva­kom slu­ča­ju bi­lo ve­o­ma dav­no. A sa­da ka­da sam već du­bo­ko za­šao u pe­tu de­ce­ni­ju ja­sno mi je da sam se­be ne­ka­ko naj­vi­še pro­na­šao baš u ta­kvom na­či­nu pe­ca­nja.

MO­ŽDA BI SE MO­GLO RE­ĆI DA JE TO po­če­lo još u de­tinj­stvu, na mo­joj re­ci Di­či­ni, pri­hra­nji­va­njem me­sta ku­va­nom pše­ni­com, ka­ko bih pri­vu­kao sko­ba­lje, po re­cep­tu­ri Bra­ti­sla­va Ko­da­lo­vi­ća, iz nje­go­ve dav­no ob­ja­vlje­ne knji­ge Sko­balj. Sle­di­la su be­so­muč­na pri­hra­nji­va­nja mla­dim ku­ku­ru­zom na Za­pad­noj Mo­ra­vi kod Moj­si­nja i ko zna gde sve još, ali je u ova­kvom pri­stu­pu ri­bo­lo­vu na me­ne pre­sud­ni uti­caj ipak imao je­dan tekst ob­ja­vljen pre pet­na­e­stak go­di­na u no­vi­na­ma ko­je upra­vo či­ta­te, a či­ji je autor Ne­nad Ne­ša Ko­sta­di­no­vić, u ri­bo­lo­vač­kim kru­go­vi­ma pre sve­ga po­znat kao je­dan od pi­o­ni­ra fi­der ri­bo­lo­va kod nas, a za­pra­vo sve­stra­ni ri­bo­lo­vac, ko­ji se for­mi­rao kao maj­stor kroz go­di­ne i de­ce­ni­je plov­ka­re­nja na raz­ne na­či­ne i na ra­znim vo­da­ma. Bi­la je to re­por­ta­ža sa jed­nog od ma­ki­ških ka­na­la, gde je Ne­ša me­sto pe­ca­nja pr­vo oda­brao, za­tim oči­stio, pa pri­hra­nji­va­njem pri­pre­mao ne­ko­li­ko da­na, da bi tek po­sle sve­ga to­ga ko­nač­no pe­cao. Re­zul­tat, na­rav­no, ni­je iz­o­stao, a sli­ka tog me­re­do­va sa ra­znim pre­le­pim ci­pri­nid­nim ka­nal­skim ri­ba­ma kru­ni­sa­nim ša­ran­če­tom još uvek me pra­ti i sve ove go­di­ne me in­spi­ri­še i te­ra ne­pre­sta­no na no­ve iza­zo­ve.

A IZA­ZO­VA JE ZA­I­STA BI­LO MNO­GO, na­ro­či­to u po­sled­njih dva­de­se­tak go­di­na, ko­li­ko obi­la­zim te­re­ne Pan­če­vač­kog ri­ta i ju­žnog Sre­ma. Vo­di­la me je ta tak­ti­ka, kao što na­pi­sah go­re, od mo­je Di­či­ne, pa pre­ko Za­pad­ne Mo­ra­ve, Ga­lo­vi­ce, Opo­vač­kog du­nav­ca i Sib­ni­ce sve ta­mo do da­le­kog ka­na­la Šam­panj – Bur­gonj, u se­ve­ro­i­stoč­nom de­lu Fran­cu­ske. Ne mo­gu re­ći da je uvek bi­lo do­brih re­zul­ta­ta, jer bi se mo­ji po­ku­ša­ji če­sto iz­ja­lo­vi­li – ne­kad usled vre­men­skih pri­li­ka, ne­ka­da zbog ne­is­prav­nog auto­mo­bi­la, ne­ka­da iz ne­kog dru­gog raz­lo­ga, ali kad god bih iza­šao na vo­du, da­vao bih sve od se­be, če­sto i sa ira­ci­o­nal­nom upor­no­šću, u na­sto­ja­nju da mi se pre po­la­ska ku­ći u me­re­do­vu na­đu ne­ka kao du­kat žu­ta ba­bu­ška ili ša­ran.

Na mo­ju ve­li­ku ža­lost, kroz to­li­ke go­di­ne do­ži­veo sam i mno­go raz­o­ča­ra­nja, od ko­jih su dva po­seb­no ve­li­ka – ka­nal Ga­lo­vi­ca, ko­ji sam pro­zvao »Lju­bav na pr­vi za­ba­čaj«, prak­tič­no je pot­pu­no mr­tav, dok je ri­blji fond Opo­vač­kog du­nav­ca to­tal­no osi­ro­ma­šen; pri­tom ja iz te dve vo­de ni­ka­da bu­kval­no ni­jed­nu ri­bu ni­sam od­neo.

ALI KA­KO NAS OVA NA­ŠA PA­SI­JA BEZ PRE­STAN­KA te­ra na no­ve po­ku­ša­je, ja se ne dam i još uvek se na­dam, pa sam ta­ko i ovih da­na opet ra­dio sve go­re­po­me­nu­to na ne­kim vo­da­ma me­ni dra­gim i odav­no zna­nim. U ovo do­ba go­di­ne sta­ja­ći­ce ju­žnog Sre­ma, Pan­če­vač­kog ri­ta i svih dru­gih rav­ni­čar­skih pre­de­la uve­li­ko li­če na li­va­de jer je ve­ge­ta­ci­ja u nji­ma na svom vr­hun­cu, ta­ko da je či­šće­nje me­sta ap­so­lut­no neo­p­hod­no.

Po­je­di­ne od tih vo­da ume­ju da bu­du ve­o­ma ću­dlji­ve, pa iz­i­sku­ju upor­nost da bi se mo­gli oče­ki­va­ti bi­lo ka­kvi re­zul­ta­ti. Ta­kav je i je­dan ka­nal na ko­me sam ne­dav­no pe­cao, a na ko­me je pret­hod­nih go­di­na si­tu­a­ci­ja bi­la bla­go re­če­no ža­lo­sna (ma­da to što sam lo­še pro­la­zio mo­žda mo­gu pri­pi­sa­ti i sti­ca­ju ra­znih ne­sreć­nih okol­no­sti, do­la­sci­ma u po­gre­šno vre­me ili ne­če­mu tre­ćem), ali ovo­ga pu­ta sti­gla je na­gra­da za sve.

ME­STO KO­JE SAM PR­VO OČI­STIO OD vo­de­nog bi­lja pri­hra­nji­vao sam ne­ko­li­ko da­na pre pr­vog pe­ca­nja, i to is­klju­či­vo sta­rim ku­va­nim ku­ku­ru­zom, a za ma­mac sam po­neo sve što mi je pa­lo na pa­met jer sam se odav­no uve­rio da ne zna­či uvek da će ri­ba uzi­ma­ti na udi­ci sa­mo ono či­me smo je hra­ni­li, pa čak ni da će to uzi­ma­ti naj­bo­lje.

Na vo­du sam do­šao oko 17 č, a pr­va ri­ba ja­vi­la se prak­tič­no od­mah, tj. mi­nut na­kon što sam za­ba­cio, i to je bio uvod u jed­no iz­u­zet­no po­po­dnev­no pe­ca­nje, sa mno­go ak­ci­je i od­lič­nim ulo­vom na kra­ju, ostva­re­nim na... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 588-)